О САЗВЕЖЂУ З најкраће речено

ИМА ЉУДИ КОЈИ ГЛЕДАЈУ У ЗВЕЗДАНО НЕБО И ВИДЕ ЗВЕЗДЕ. АЛИ ИМА И ОНИХ КОЈИ ГЛЕДАЈУ У ЗВЕЗДАНО НЕБО, И ВИДЕ САЗВЕЖЂА / Реч је о мисли Жана Коктоа коју је Кортасар преузео, а пре мене још неки књижевници. Дакле, та реченица припада многим писцима, свакоме на свој начин, и истински ме одушевљава: Карлос Роберто Гомес Берас (Порторико) Захваљујући Сазвежђу Заветина - својеврсној Зони преливања, где се различитост европских нација и култура, књижевности, уметности укршта, преплиће, стварајући нешто много боље што Србија, Европа и свет до сада нису имали... Настало је полазиште у културно-књижевни центар звани Сазвежђе ЗАВЕТИНЕ. Овде ће свако моћи да се обавести о сазвежђу ЗАВЕТИНА, и да одабере неки пут којим вреди да се запути... .Захваљујући овом Агрегату, одавде се може кренути у својеврсни електронски лавиринт београдских Заветина, иза којих не стоји ни велики ни прљав капитал, већ несебичност и неуморност српског писца, антологичара, романописца, уредника, издавача Беле ТУКАДРУЗА (М. Лукића) (фамилије и проверених пријатеља). У намери да потпомогне очување живе традиције, књижевности и алхемије, антропологије, упоредне религије, старог и новог балканског наслеђа, општекорисног за све слојеве српског друштва, Европе и човечанства, исконске културе, националне, европске и светске, Сазвежђе Заветина је показало и доказало да се може опстати и као алтернативни, неофицијелни издавач, немонополски, невладин, ненаметачки, и да се при томе не буде у опакој власти једног узаног или ширег круга ограничених визија... >>>>>>>> ЛеЗ 0007550Сазвежђе ЗАВЕТИНЕ

Newspapers Ecumenical

Newspapers Ecumenical
MEDIUM. Profil

уторак, 02. октобар 2012.

БЕЛЕГ ИСТОРИЈЕ / Драгољуб Стојадиновић





POSLEDNJA OAZA - Leva obala Dunava, Jasmina Sikic 3,
Милисав Миленковић, у литератури је све био: и песник и критичар и драмски писац. Само још да напише роман, па да буде на свим књижевним обалама. Свуда по мало, али свуда постојано и трајно. И тако око три и по деценија. Можда и нешто више, можда нешто мање, али ту негде. И што је најважније – све ту траје, све још увек живи, само полако стасава постајући оно сартровско „Зрело доба“, али на наш посебан, драматични балкански начин.
На почетку тог Сартровог „Зрелог доба“, кад сам га већ поменуо, главни јунак Матје једне вечери иде уз неке старе степенице, које шкрипе под његовим новим ципелама. Он полако изува ципеле, осматра степенице и размишља како ће идући пут, да понесе неку бочицу са средством за подмазивање и спречити тај изазовни звук који узнемирава станаре зграде у којој се налази она због које он ту долази.
Изненађује нас, колико Сартр има времена да се бави оваквим детаљима, да загледа свој ход кроз свет, да осматра да се осврће. А ја сам у тренутку кад ми овај роман дошао до руку читао како Вукашин Катић иде кроз Ниш на једну драматичну седницу владе и непрестано скида шешир, поздрављајући оне крај којих промиче, загледан у штаке рањеника, у сиротињске делове њихове одеће и све то у пролазу, и магневно. Бива то погађате у Времену смрти  Добрице Ћосића и осећате како су различита времена овде на Балкану и како много има могућности Сартров Матје да се посвети својим ципелама и степеништу које шкрипи под његовим корацима. И то није само ствар уметности него чини се дело и поднебља и судбине.
Нешто слично срешћете у збирци песама Милисава Миленковића коју је током целе прошле, тек минуле године, елем на самом почетку миленијума одштампао „Верзалпрес“ под насловом „Провала облака“, да већ у наслову најави необуздану динамику, одсуство мира и спокоја, што нас прати, тако рећи од кад је света и века. Ако баците поглед на пример на песму „Панчићев врх у магли“ песму која би могла да ода пошту једном истраживачу и његовим открићима на нашим планинама, схватићете зашто ми је и овом приликом Сартров Матја пао на памет. То је релативно кратка песма и ја бих вам из ње прочитао неколико првих стихова:

„Зашто у облаке, међу браћу душмане и хајдуке
Походиш небеса и кротиш земаљске нарави
Киснуо и гинуо си од дажда и подмукле руке
Замилован муњом и громом жудео да се усправи
Тај врх у магли као звер у наглој пени“.

То је тај наш Панчићев врх. Осећате како је много тешких, ратничких израза и метафора како се пред човеком мотају душмани и хајдуци, како се драматично походе небеса, па се и кисне и гине од душманске руке, како је песма пуна звери, магле, лутања, борења, испрекиданог злог времена, како се цела наша судбина слегла у те стихове и вазда опака и вазда зла и нема се ни времена ни предаха да се стане и замисли над тим шетњама и планинарењима великог научника да се седне и песмом прослави цео тај велики земаљски траг једног умног човека него се уз врх који носи његово име, сав сампас историје и судбине слегао око тога планинског врха, па врхуни у човеку неодвојивом силином адског удеса злог времена што бије од свуд и заокупља једног песника, који није склон да се разбацује злом и несрећама, него много више да о њима размишља, да из њих ниче као биће и као човек, али, му, ето, и то увек не успева, па тог лета 1999. године, кад је још све око нас врило, он на том врху окупља историјске олује и осећа како нема мира нигде па ни ту где је човек дошао да се мало удаљи из грозничавих времена која проживљавамо и надише чистог ваздуха и окрепи за наставак злехудног трајања, а ево где нигде нема, не само симболичног, него ни стварног мира ни спокоја.
Из безмало свих кључних речи ове песме избија неко зло, за све њих везана је нека несрећа или нека непогода.
Ето како човек песник и ту, где би могао после напорног рада да одвеже своју обућу и ослободи уморне табане, осмотри своје прсте на ногама и уочи неки неподрезани нокат на њима, па да следећи пут, попут Сартровог Матјеа, понесе маказице и док ужива на панчићевом планинском врху, среди тај свој израсли рожнати део тела, не би ли се предао чарима планине, он, ето, увијен у маглу осећа целу једну немирну српску прошлост како се инстиктивно сакупља у њему и тако безизлазним, туристичким поводом, па се без терета времена нигде не може и све драматично изражава.
Наравно нису све песме у овој књизи овако сурово упрегнуте у кола нашег набијеног временског трајања, али му ноге јесу и то некако није без посебног значаја и смисла.
А ова, на панчићевом врху да јој се још једном вратимо, има један стих слутњу, један стих најаве драматичних расплета кад песник вели: „Србија на врху може да прокључа / слутећи тајну небеса, таму браве и земаљског кључа“. То песник претсказује, разабире своје искуство са злом и сабира га на том сада већ симболичном врху планинском, да ту, где је све шикнуло пут неба, наслути нови неки земаљски дажд, без кога не можемо и са којим морамо непрестано, свуда и увек да живимо.
Путује светом наш песник Милисав, обилази наше крајеве, знаменита места и стране земље и народе, али свуда увек чува тај неки немир времена кроз која смо од памтивека пролазили, налази речи које се за тај наш удес лепе и које га некако из дубина и посредно, али тачно изражавају и то не да би тиме насликао себе, јединку, ону Његошеву сламку међу виорове, него да би тиме бдео над колективном несрећом и злим удесом под звездама целог овог српског народа, коме је Талија окренула леђа па се одасвуд повлачи, свакуд дефанзиван и са свих страна стиснут и притиснут, па се силина драме набила у његов језик, у његову мисао као једино стање његовог озеблог и уморног духа. Све то ове песме носе собом и у себи као искуство свих векова иза нас и злих времена у којима не престаје ова вечна, ова симболична, ова Милисављева „провала облака“. Историја и стихија овде су измешале своје пустошне силине. Све је драма неба и земље, све авет зла и несреће, свуда и увек. И све те тешке речи, ничу одасвуд из ове књиге од ње подстакнут, њом сугериране, па тај Панчићев врх бива врх леденог брега, неки облик краја, страва небеских нестајања.
Но, песник Милисав Миленковић није свуда и увек песник само овог нашег једног неба и поднебља, свеједно колико је њим одређен и њим задојен. Он се овде, чули смо, среће са светом, путује по свету, и шири своју поетску мрежу којом лови уловљен како би рекао некадашњи мудри Момчило Настасијевић. У једном тренутку песму ће крстити некако трактатски „Гете и Срби“. Али и кад „зађе испод сводова Браденбуршке капије“, како сам вели, он осећа да „северни ветар дивље уједа“, дакле, и тамо силовито и с опаким, егзистенцијалним раздирућим претњама. Своја и наша памћења зла он ће ту преплести с легендама кад „босоноги Гете за руку води српско сироче“ и осетити како се добро и зло мешају као шпил карата у историјским менама и суновратима.
Та свест о пролазности, та разабривост у свему што му се догађа, та трезвена опсена што бије из ових стихова и тај покушај да се церебрално и поетско негде нађу и сједине, основне су одлике ове књиге а можда и читавог овог певања.
И да завршим онако како сам већ поводом ове књиге писао:
Јачи кад се време разбесни, мисаонији кад путује и осматра, разборитији када слика друге и приснији кад се нађе крај белега историје Милисав Миленковић је песник који не слика само драму и несрећу, него слика и промишља свет око себе, али и опрашта кад се над тим светом трајно и судбоносно узнемири. Тај немир није обичан. То је немир од века и овог који је тек потекао и векова пре њега а ко зна можда и ових који долазе или се на овај начин драматично најављују и не престају да нас засипају несрећама и почастима, свеједно шта чинили и како се пред њима превијали и жртвама покушавали да зло умилостивимо. Милисав Миленковић нам помаже да се у том удесу саберемо и колико се може разаберемо. А може се мало, и тешко. Прави пут разабрати као да га више нигде пред нама и неможе бити, јер га просто, напросто нема. Или се то само тако у овом тренутку привиђа, а волео бих да грешим и не видим тачно шта нам се спрема и шта можемо да очекујемо.

субота, 08. септембар 2012.

ИЗВОРНИК 2012 / Ристић, Дебељачки, Јеленкић, Сентић...

Један од знакова препознавања: ЗАВЕТИНЕ...


 _____________________________________________Обрен Ристић

Књажевац

НА ПУТУ, ВЕЛИКИ ВАШАР
На дан Светог Илије сваке године
велики вашар вртешке разне игре
и забава а циркус без дневног реда
непрестано упркос упозорењима
интелектуалаца шарене шатре низ
улицу кловнови пресушили реку жабе
крекећу мађионочари уметнички
збуњено посматрају сцену помешаних
улога како ће пред газду шта
публици рећи у међувремену шта
мајмунима и лавовима како ће песници
ово одсањати шта ће словослагачи
шта критичари писати шта ће учитељица
рећи а шта унуци дедовима како ће
се девојке чедне у овоме снаћи на
путу за Сврљиг у предвечерје једно
снег пада пишем ову песму која
од мене упорно бежи измиче књизи

 __________________________________Татјана Дебељачки

Ужице

КЊИГА КОЈА ГОВОРИ
Желела бих да напишем књигу која говори.
Мојим речима, мојим гласом.
Из књиге би допирала музика,
Звуци вечере, позив малих груди на ноћење.
Нечији осмех, прекрасан сигурно, подругљив можда.
У овом погрешном веку.
Време ми уништава корице.
Књига је срце без оклопа,
Склона трзајима, крхка и непредвидљива.
Ко зна колико би деце носило мој лик
Само да могу, само да смем
корак у искорак да претворим.
Цвет сам на неприступачној падини.
С оне стране свих жеља.
Не можемо убити животиње у нама.
Очи се рађају са благошћу милостиње божије.
Најлепше ствари чине се тихо.
Кад бисмо хтели, могли би и Светим стазама.
Али немам више празних страница.
Таква је моја књига.

________________________________________Саша Јеленковић
Зајечар
ПРЕДЕЛИ СЛАБО ОСВЕТЉЕНИ
Сада сам ту, међу вама, они који ме не виде
чују пуцкетање мојих прстију, они који ме не чују,
виде како низ платно клизне цинобер на зрно грожђа.
Треба бринути шта смо пропустили јурећи у заносу,
без прорачуна, само с мрвицама храбрости,
неоптерећени извештајима из предела слабо осветљених.
ЕЛЕГАНТНИ ТРГОВЦИ И ДИСКРЕТНИ ГРАВЕРИ
Продавали су ме на свакој раскрсници,
као да тргују пергаментом, шминком,
кавијаром, жицама за лауту,
прашком против свраба –
сваком су ме залуднику показали.
И живи онда понуђен, а неплаћен,
откупљен и непреузет.
Тако је кад не знаш своје место.

________________________________Зорица Сентић

Кан

СТРАНА
имао је срце насликано на лицу
плео је ноте врховима својих прстију
музику у дубинама очију
на његовим уснама спавали су плави пољупци
окретао је стране
човек без година
једне ноћи прокрстарила сам његовим осмехом
сад проводим ноћи у писању и сањарењу
не могу више ни да спавам
он можда никада неће прочитати
морам да окренем страну


______________________________________ИЗВОРНИК 2012 Смедеревска Паланка 2012.


После прва два ''Изворника'' која су имала исту концепцију представљања радова
чији су аутори чланови Књижевног клуба ''21'' из Смедеревске Паланке, пред нама је трећи, који нам доноси нешто измењен приступ овом зборнику.
Оно што примећујемо у првом делу збирке,

недеља, 29. јул 2012.

Naši lekari opet idu u Libiju?...

Prema pisanju

Naši lekari opet idu u Libiju, plata oko 2.000 evra

Naši lekari opet idu u Libiju, plata oko 2.000 evra Dva meseca nakon što je završen građanski rat u Libiji, radnici iz Srbije ponovo se vraćaju u tu zemlju. Led su probili medicinari, sedmoro lekara i tehničara, koji su put Tripolija krenuli pre mesec dana. Druga grupa medicinskih radnika, njih osmoro iz Beograda, Valjeva i Ćuprije, u glavni grad Libije putuje već sledeće nedelje.


Reč je o lekarima i medicinskim tehničarima, koji su već radili u Libiji do početka građanskog rata, kada su se vratili za Srbiju. Oni imaju važeće vize i odlučili su da se vrate u Tripoli, u centralnu bolnicu.

Među njima je i Jelena Milošević koja je pre rata u Libiji provela 10 godina, koja kaže da je trebalo da otputuju još ove nedelje, ali je put odložen zbog problema sa aerodromom u glavnom gradu Libije.

- Najverovatnije ćemo ići preko Tunisa, u utorak. Nećemo čekati da se na nivou država postigne zvaničan dogovor sa novim libijskim vlastima. Već smo radili tamo i dobili smo poziv iz bolnice da ponovo dođemo. Sve smo organizovali preko agencije. Kada stignemo, potpisaćemo ugovore o radu na godinu dana - kaže za „Blic“ Jelena Milošević, medicinska sestra.

Libijcima, kako kaže, nedostaje medicinski kadar, pa za naše lekare i tehničare ima puno posla....
             videti više: Srpska dijaspora (internet novine srpske)

недеља, 08. јул 2012.

ДОШЉАК / Слободан Бранковић



 
Тек што рат стао,
Земља још подрхтавала.
Погорелце размештали
По напуштеним кућама.

Сирочићи проходали
У добровољачкој колони.
Имућни неке усвојили,
Остатак у дом упутили.

Један се у рову сакрио
Кад с домаћима жмурке играо.
Нико га никад није нашао.

_____________________________
Из писма  песника С. Бранковића:

Поштовани,

Ево неколико редака о некоме који ме је нашао а њега нико никад!

Поздрав
Слободан

четвртак, 03. мај 2012.

Крајности. Србија


Бесплатан оглас



Издавачка кућа Пешић и синови позива Вас
4. маја 2012. у 19.00
у Центар лепих уметности маестра Јована Колунџије 
GUARNERIUS
Џорџа Вашингтона 12

на промоцију књиге Александре Бајић
КАЛЕНДАР ПРЕДАКА
са изложбом фигурина Винче и Лепенског Вира
Јована Петронијевића

(Извор: УКС)

=================================================

Srbija

Praštaj, zemljo moja
praštaj i pokaj se
zbog neumerene gordosti
jedne misli kojom si
bojila noći i dane
zbog krvi bez pokajanja
zbog laži
zbog bratske i komšijske obmane
zbog zaborava semena mudraca,
zemljo moja

zbog svih zalutalih duša
vremena
u kom si dozvolila
da te odseku od neba...



Slobodan  J. Čvorović
_______________________________________________

Из писма аутора:   Poštovani Miroslave, evo i dalje blagog poetskog zapisa uoči samoodabira polit-zanata, ili "lutajućih srca", 6-majskih.

    ..Smatram neophodnom Misiju Kulture u najširem ili predložite rezervnu snagu reči, našeg zajedničkog skupa, koga vam predlažem...
      Obnova "renesansnih" težnji u 21 veku..Ima ih. Kusturica uostalom, pokušava - i na svoj način uspeva - kao familija Medici u ital.renesansi, da obnavlja umetnost vidova reči, arhitekture, muzike, slikarstva...i to je jedina Nova Srbija...
      Osnov je creation ili stvaranje u svemu...
pozdrav!



Салаш СЕВЕРАЦА

Салаш СЕВЕРАЦА
Архив Сазвежђа ЗАВЕТИНА