 |
| Точак, село Иванје, планина Радан. Двориште Весинаца, новембар 2013. Фотодокументација "Заветина" |
Na samom početku,naravno,
Veliki bljesak je pokazao, rekao sve
I više od svega
Eto ti tvoje lažne igre dvojnika
Eto ti sličnosti
Traženja i podudaranja
Sve se u tvom životu sastojalo
od dva istovremena nišanjenja
dve ljute mušice koje su obmanjivale svest
sudbinskom uzajamnošću
i mišljenjem
o introspekciji, o drugosti
Liku i životu
Kao mestu susretanja
O znacima i pojmovima
Koje su tuđe i usputne slike
Ukrašavale ko neuramljene fotografije
Na zidovima starinskih seoskih soba
Ti retki i smisleni trenuci prisebnosti
Uvek behu drugome nalik,
zbog drugog upriličeni
Plod strpljenja ili slabosti
Ledena,srebrna i neizbežna
Beše ova površina s koje smo ujutru čitali
S lica svoje stanje i sitne ispravke
Iza leđa beše gusta bela mrlja
Odsjajem izgrebanih keramičkih pločica
Tetovaža zapisa o našem prisustvu
Na tim površinama od senki
i bezbojnog laka
Jedno je oko bilo u sjaju započinjanja dnevnika
Drugo se sporije snalazilo
I kroz kapi s obrva
Teže pristajalo na podelu događaja
Na to da više ili duže borave iznutra
I da se sjedine s nemom silom
Da se
Samo
nečeg minulog sete
Ovo su nepriznate,neopevane verzije Raspeća
Ovaj raskol sa istim u sebi
Ova istost s raskolom,opet u sebi
Mala mu se opasnost i mali značaj pripisivali
Zdravima,poslušnima i vedrima
Sve je to bila samo zabava u toaletu
Jer na kraju krajeva
Uvek je odlučivao,reflektovao,započinjao
I okončavao
ovaj ispred
Kog nepomično i kardinalno
Uvek pruhvata prostor od amalgama
ograđen i oblikovan
Ko svaka stvarčica poslužiteljka
I tako su se iznutra menjale
Praznile i ispunjavale one niske sobe
S čijih se grbavih zidova otresala
Ko prašni vosak s nevidljivih ikona
Rđa sa sparenih pribadača.
Kvartet i duet
Tek da se sve mutniji kreč
Ne prelije preko
Svega
A i to sve
Beše samo ovaj trenutak u kom se lice
Sa delom torzoa,do dole
Nevidljivog struka,poveravajući se budnosti
Trudilo da nekog ili nešto prepozna
U onoj meri prisebno
U kojoj to može biti svako i svašta koji
Stvarno ispred postoji
I nije bljutavi mesec potopljeni
Niti bajka o narcisu
Jednom za svagda
Morala se odazvati ona bezdana
Tamna strana ogledala
Iskoristiti košmar
Naoružati se,
Kazniti tu isključivost prednju
samozvanu
Krunisati
Već jednom to doživotno nišanjenje
Sebi dodeliti Početak
I ostvariti bljesak
Sa ove strane pucnja
Smisao je nemušta sprava
Pokretna pa smrtna
Ko ona zbiljska,
obrušavajuća
Tvdrđava tela sve do lica koje je
Na vrhu i izmaku
Jer pogođeno
Nema više ničeg spram
Sebe
SEBE.
I poput poispadalih slova
Mile i trče po starinskim okrečenim zidovima
Neotrovani sejači žita
Miševi,
Srča
i davni pesnici
________ Iz rukopisa "Gorko selo"
Нема коментара:
Постави коментар