Претражи овај блог

среда, 17. децембар 2014.

Veliki zmaj sa Dalekog istoka...



VELIKI Zmaj sa Dalekog istoka razvio je krila nad prestonicom Srbije i
promovisao našu zemlju kao svoj most ka Evropskoj uniji i Zapadu!
Prvi put posle tri decenije, u Beograd je stigao premijer
Narodne Republike Kine sa delegacijom od oko 700 zvaničnika, na treći
Samit te dalekoistočne velesile i 16 zemalja centralne i istočne Evrope.
Nastao je svojevrsni spoljnopolitički i ekonomski „potres“ u regionu.

Na jednom mestu 15 premijera i više od 5.000 političara ministara,
privrednika, menadžera iz ovog dela Evrope, zajedno sa kineskim
partnerima - otvorilo je vrata saradnje za budućnost.

U centru tih novih odnosa, kao spona i kapija epohe koja dolazi, nametnuo se domaćin - država Srbija.

Beograd i Peking najavili su više zajedničkih ekonomskih i infrastrukturnih
projekata vrednih oko pet milijardi evra, a ojačane su i političke veze
između dve zemlje.

Konkretno: Srbija je kineskim partnerima ponudila dvadesetak projekata koji bi mogli da obezbede budućnost našezemlje i regiona u narednih nekoliko decenija. Na ponudu Beograda
usledio je pozitivan odgovor Pekinga - da su spremni da ulažu u ovaj deo
Balkana i Evrope!

Srbija i Kina postigle su i konkretan dogovor da se ubuduće sedište
Koordinacionog tela za infrastrukturu nalazi u Beogradu, a na stolu pred
kineskim premijerom Li Kećijangom našao se čitav set infrastrukturnih
projekata - od modernizacije pruge Budimpešta - Beograd, do izgradnje
nove luke i mosta na Dunavu.

JOŠ JEDAN VELIKI PROPUST RTS Uprkos
celovečernjem direktnom prenosu Samita - uključivanjima, prilozima i
gostima u studiju - gledaoci državne televizije bili su uskraćeni za
najvažnije: nisu čuli šta nam je tačno na konferenciji za novinare
poručio najviši gost, kineski premijer!? Naime, iako je prenošeno celo
obraćanje, prevodilac je samo navodila o kojim temama je govorio Li
Kećijang, ali ne i šta je konkretno rekao. To nije prvi put da gledaoci
RTS sve vide, ali ne čuju ništa. Podsećamo da je posle nedavnog susreta
albanskog premijera Edija Rame sa Aleksandrom Vučićem, konferencija za
novinare prenošena bez prevođenja gosta iz Tirane. Još jedan propust sa
prevodiocima bio je i na samom Samitu, pošto su gledaoci RTS obraćanje
češkog premijera mogli da čuju isključivo na njegovom maternjem jeziku.
Beograd i mesta održavanja skupova - Sava centar i Palata „Srbija“ celog dana
bili su bukvalno pod opsadom delegacija, ali brojnog obezbeđenja, koje
je u nekoliko prstenova obezbeđivalo samit koji Srbija ne pamti još od
okupljanja nesvrstanih.

Otvarajući politički deo samita u Palati „Srbija“, premijer Aleksandar Vučić je poručio da je članstvo Srbije uEU strateški cilj, a da to podrazumeva širu saradnju sa susedima i
ostatkom sveta:

- Svi mi želimo bolju ekonomsku budućnost za naše
građane i zato će ekonomska pitanja u narednom periodu prednjačiti.
Ponosan sam na projekat brze pruge ka Mađarskoj, što će biti kičma
modernog saobraćajnog povezivanja. Nadam se da će ovi susreti doprineti
regionalnoj saradnji i prožimanju zajedničkih interesa Zapada i Istoka.

Šef srpske vlade naglasio je da naša zemlja radi sve da unapredi strateško
partnerstvo sa Pekingom, pa je u sklopu toga pokrenula i proces viznih
olakšica za kineske građane.

Kineski premijer, čija je poseta Srbiji posle tri decenije nazvana istorijskom, uzvratio je da je pred
Kinom i zemljama ovog regiona nova faza saradnje koju će obeležiti
infrastrukturni projekti, jača finansijska saradnja, kao i mogućnost
uspostavljanja novog investicionog fonda Kine od tri milijarde dolara,
javno-privatnih partnerstava i poboljšanje trgovinske razmene.

Kećijang je poručio da je Kina spremna da svojom tehnologijom i znanjem pomogne
razvoj u zemljama Centralne i Istočne Evrope, u prvom redu doprinoseći
otvaranju novih radnih mesta i unapređenju infrastrukture:

-
Veliki izazovi za sve zemlje danas su otvaranje novih radnih mesta,
ekonomsko restrukturiranje, bezbednost i stabilnost. Mir je pravac kojim
treba da idemo i dalje, a Kina se zalaže za strategiju otvorenosti
prema stabilnosti svih regiona, kako bismo odgovorili na zajedničke
težnje ljudi u tim regionima. Li je rekao da je jedan od ciljeva
saradnje izgradnja novih koridora, razvoj infrastrukture, a da je Peking
posebno „pikirao“ dobre luke i auto-puteve, čijim povezivanjem bi mogao
da nastane kopneno-pomorska ekspresna linija između Kine i Evrope.
Prema rečima kineskog premijera, modernizacija železničke pruge od
Beograda do Budimpešte biće završena za nekoliko godina:

- Među našim ciljevima su unapređenje infrastrukture, carinske olakšice,
razvijanje novih oblasti saradnje. A Kina za sve to ima naprednu
tehnologiju.

Među Vučićevim porukama Kini, ali i ostalimdržavama-učesnicama, pa i Briselu koji je pod budnim okom držao skup,našlo se i obećanje da region mora da se menja nabolje, za šta je
potrebna volja i hrabrost i donošenje teških odluka, od kojih Beograd
neće zazirati:

Foto P. Milošević

-Na taj način ćemo se pozabaviti domaćim i međunarodnim pitanjima. Moramo
da radimo zajedno, uspostavimo partnerstva kako bismo prevazišli
trenutne probleme. Region ima potencijal i talentovane ljude koji su naš
najveći resurs. Srpski premijer je istakao da je važna saradnja u
regionu i da je neophodno da se raskrsti s prošlošću, kako bi sve zemlje
napredovale. - Srbija kao država kandidat za članstvo u EU je dosledna i
snažno opredeljena za razvijanje odnosa sa svim tradicionalnim
partnerima i u tom smislu saradnju Srbije i Kine treba shvatiti kao
saradnju Kine I EU. „Konkretnim delovanjem i posvećenost unutrašnjim
reformama treba da unapredimo svoju privredu. Očekujemo da će dosadašnji
postignuti rezultati roditi otvaranjem poglavlja u što skorijem roku.

Poruku za EU imao je i kineski premijer, koji je rekao da su Kina i Evropa prirodni partneri:

-
Radujem se sastanku koji ću sledeće godine imati sa liderima zemalja EU
i kojima ću obrazložiti saradnju Kine i zemalja CIE - zaključio je Li.


Premijer Vučić je za goste priredio svečanu večeru u zgradi Generalštaba.

BORISOV OTKAZAO, KOPAČEVOJ PREČA KASA Veče
pred samit stiglo je obaveštenje da premijer Bugarske Bojko Borisov
otkazuje dolazak ne saopštivši konkretne razloge. Takođe, nije došla ni
premijerka Poljske Eva Kopač koja je objasnila da mora da prisustvuje
usvajanju budžeta.
SIMBOLIKA - CRVENI SALON

Organizacija samita bila je isplanirana do najsitnijih detalja, uključujući i tačnu
minutažu za obraćanje zvaničnika, kao i precizne „maršrute“ njihovog
kretanja u Sava centru i Palati „Srbija“.

Tako su prilikom dolaska u Sava centar premijeri posluženi u „Art kafeu“, a odatle su
zajedno otišli u Plavu salu. Na papirima koje je protokol nosio sa sobom
pisalo je koliko čiji govor treba da traje. Najviše vremena „dato“ je
kineskom premijeru - 10 minuta, a Vučiću dva minuta manje.

Po dolasku u Palatu „Srbija“ sve delegacije smeštene su u salu koja nosi
naziv naše zemlje, dok je Kinezima, simbolično, pripao - Crveni salon.
Korišćen je i Kristalni salon.


OBRAĆANjE VUČIĆA NA OTVARANjU EKONOMSKOG FORUMA U SAVA CENTRU

MOST IZMEĐU ISTOKA I ZAPADA

ČAST je biti domaćin skupa u Beogradu, gde se susreću ekonomije Istoka i Zapada!

Tako je Aleksandar Vučić, premijer Srbije, poželeo dobrodošlicu visokim gostima na velikom skupu u Sava centru u Beogradu.

Prenosimo najupečatljivije delove Vučićevog obraćanja:

Prioritet zemalja Centralne i Istočne Evrope je privredni rast, koji može da se
ostvari uz investicije i reforme. Potrebna nam je injekcija poverenja i
snage. To je suština ovog foruma, stvoriti veze između Kine i ovog
regiona.

Beogradski sastanak je početak novog, boljeg vremena i saradnje celog regiona.

Stara kineska poslovica kaže da je najbolje vreme bilo da posadimo drvo pre
20 godina, a drugo najbolje vreme je - danas. Tu priliku ne smemo i
nemamo pravo da prokockamo.

Od kineskih prijatelja smo uvek učili i učićemo. Toga se ne stidimo, time se ponosimo.

Članstvo Srbije u EU je nacionalni prioritet i cilj nam je ulaganje u
infastrukturu. Srbija može da posluži kao mesto na kome se organizuju
budući poslovni dogovori, investicioni planovi i otvaranja novih
zajedničkih kompanija.

Cilj Srbije je da kroz ulaganje u  infrastrukturu, kroz železnice, kroz luke i vazdušni saobraćaj državu
učinimo mostom koji povezuje Istok i Zapad.

Nadamo se da ćemo postati ona tačka u Evropi na kojoj se nove ideje i nove mogućnosti za
prosperitet mogu negovati i koristiti kao pokretači privrednog rasta.

Pristupom na evropsko, azijsko, bliskoistočno tržište u dobroj smo poziciji da postanemo jedan od centara za trgovinu u regionu.

Ovaj region bi mogao da postane naredni pokretač rasta u Evropi, lokomotiva
koja pokreće evropske ekonomije iz opasne zone stagnacije

Verujem da je ovaj forum početak boljih vremena i bliže ekonomske saradnje za ceo region.

REČ PREMIJERA

Viktor Orban (Mađarska)

- Svi koji su prisutni mogu da vide brze i fundamentalne promene koje se u
Srbiji dešavaju. Evropa treba da shvati da bi napravila ogromnu grešku
ako ne bi išla u stratešku saradnju sa najrazvijenijim zemljama u svetu.
Region želi da obezbedi što je moguće brži prevoz robe iz Grčke do
Centralne Evrope. Pruga između Beograda i Budimpešte, uz tehničku i
stručnu pomoć Kine, povezaće Grčku i Makedoniju sa Centralnom Evropom.

Edi Rama (Albanija)

- Još je zima, ali nama je toplije, i nadam se da to nije nova iluzija, jer
smo ih imali puno na putu ka pravim promenama u proteklim dekadama.
Otvoreno je novo poglavlje u regionu i neophodno je da to bude poglavlje
prosperiteta. Suočeni smo i sa velikim nestrpljenjem u našim zemljama,
koje se može nazvati umorom od strpljenja.

Milo Đukanović (Crna Gora)

- Raduje činjenica da već danas možemo govoriti o konkretnim i vidljivim
rezu­ltatima saradnje između Kine i država CIE. Veoma smo zainteresovani
za rekonstrukciju pruge Bar - Beograd, koja bi se nastavila na već
planirani projekat rekonstrukcije železničke pruge Beograd - Budimpešta.



Srbija Kinezima kapija ka Evropi | Politika | Novosti.rs

субота, 20. септембар 2014.

RAZLOG ZA IZBIJANJE 3. SVETSKOG RATA BIĆE SRBIJA

Prozorljivost ili dar proroštva kao fenomen, odnosno, dar Božiji prisutan je u pravoslavnoj Crkvi od njenog nastanka do danas.

Nekad je ova prozorljivost takva da sveti ljudi mogu videti duše, a ponekad svetitelji mogu da vide i buduće svetske događaje i društvene tokove. Naišli smo na niz proročanstva ruskih svetitelja o Trećem svetskom ratu koji govore da će on početi u Srbiji, odnosno, da će Srbija biti razlog istog.
Proročanstva svetih otaca su uglavnom tačna, ali i oni sami upozoravaju da je Bog živ i da ponekad promeni istorijske tokove, te da proročanstva ne treba uzimati zdravo za gotovo. U svakom slučaju, vredi pročitati…
Ruski starac Vladislav Šumov je prorekao da će Rusija zaratiti sa Nemačkom, ali i sa Kinom.  „Rat sa Nemačkom će početi opet preko Srbije“, govorio je starac Vladislav.
On je takođe rekao da će sve biti u ognju, veliki ruski gradovi takođe, ali da Rusija neće stradati u ognju. On je rekao i da će Belorusija teško stradati, ali da će se posle toga ujediniti sa Rusijom.
Rekao je da će i Turci ratovati sa Grčkom, te da će Rusija pomagati Grčkoj.
Shiarmandrit Stefan Atonski je govorio da će Amerika propasti. Ta propast će biti ogromna, sva Amerika će se urušiti, a Amerikanci će bežati u Rusiju i u Srbiju. Tako će biti, govorio je shiarhimandrit Stefan.
Starac Matfej Vresfenski je u svojim proročanstvima govorio da će razlog Trećeg svetskog rata biti „tako poznat“, odnosno, već viđen, a to je Srbija.
„Milijarde ljudi će stradati u ratu Novog svetskog poretka protiv Rusije“, govorio je ovaj starac. „Treći svetski rat će početi u Jugoslaviji“, govorio je on.
Ovo poslednje proročanstvo koje navodimo je interesantno, jer mnogi analitičari smatraju da rat iz Jugoslavije jeste upravo isti rat koji se preko Kosmeta vodi danas u Ukrajini.
Nedavno je i rimski papa Franja nešto slično rekao, govoreći da je Treći svetski rat u toku i da se on odvija tiho kroz konflikte manjeg obima.
(Pravda)




PROROČANSTVA RUSKIH SVETIH OTACA: RAZLOG ZA IZBIJANJE 3. SVETSKOG RATA BIĆE SRBIJA

петак, 19. септембар 2014.

СПОНТАНА СВЕЖИНА СРЦЕМ ВОЂЕНА / Агоштон РЕНДЕКИ

            
Наивни сликари не стварају посебни правац у оквиру модерне уметности.. Чудна, дечији чиста дела стоје ван оквира душевних остварења званичних уметника. Прави наивни сликари без неког шаблона стварају својом спонтаном свежином, једино својим срцем вођени.
То је карактеристика и по нама високо цењених дела наше Уметнице. Са једноставношћу и песничком присношћу, са пуно искрености и несвесном фантазијом својих снова радује гледаоца.
Свака слика садржи у себи неку живост, семе које се само прима и пушта корене. Радост открића и фантастична сликовитост је такође карактеристика ствараоца.
Имајући ове ствари у власништву њена уметност је постала врхунска. На сликама уместо да се види тежак и напоран рад уметника, осећа се ослобађајући и смирујући поглед уметника који просто зрачи. Са свежином и непосредношћу доприноси оживљавању сликовитости овог света, а посматрач одмара своју уморну душу гледајући дело.
Дела Иванке Јовановић карактеришу човек и љубав према домовини – пише у књизи представљања. Осећам да од овог више не може дати уметник и његово дело посматрачу.
О наивној уметности Кандински пише:
„Уметник, који у много чему личи на дете, лако може стићи до унутрашњих гласова ствари. У овом се скривају корени уметности, који служе да би чули унутрашњи  глас. Тај унутрашњи глас отвара пред нама цео свет. Људе XXI века зато привалачи наивна уметност, јер она доприноси томе да сам превазиђе све већу удаљеност, одвојеност од природе“.
Дела, слике Уметнице, стварана чистим срцем такав свет  отварају пред нама. Уживајући у делима сетио сам се речи Волт Витмана, које је овако превео Ваш Иштван:
„…из народа иступам, у духу народа…“
Желим да ова песма, мелодија и даље подржава Уметницу у раду и да додирне посматрача њених дела.
 
Комло, 7. априла 2003.
Баштенски призор:Кључ, Пек, лето 2014. Фотодокументација "Заветина" (не може се преузимати без дозволе!)
 ___________________________________________________

    = извор: 97 стр. Свркотиног- Мандићевог рукописа о делу Иванке Јовановић

УВОД / Благоје СВРКОТА





Књига која је пред вама прича је о једном великом сликарском делу и једном успешном животном путу.
О Иванки Јовановић пишу и говоре историчари уметности, ликовни критичари,  професори, сликари.
Ту су беседе са отварања изложби, искре настале у сусретима са њом и њеним живописним платнима.
Репродукције су, као документ лепоте и моћи сликарског стваралаштва,  срце ове књиге.
Све моје слике живе, имају душу, а радим их с великом љубављу.
 На сваком мом платну је природа, ту су жива бића, ту су људи, животиње, птице,  трава, цвеће, шума, вода.
На свакој је и наша црква”.
Зато њена платна зраче искреношћу, истрајношћу, жељом да се у видљиво претвори  виђење живота.
Слике су јој резултат љубави, али и великог рада, огромног напора да се савлада свака појединост.
Сликама исказује приче свог сна.
Свежим бојама слика чаробну лепоту сва четири годишња доба и салаше, привлачност природе и животиње у њој, сеоске послове и орача и косца и убрађене сељанке.
Слика „Повратак с јутрења“ заискри према чувеној причи Лазе Лазаревића.
Историјске композиције су јој снажне и у детаљима потресне, као трајни сведоци историјских дешавања.
Она је по своме делу у самом врху не само српске наиве.
У сваком погледу упоредо са великанима Генералићем, Рабузином, Хегедушићем, Брашићем, Секулићем, Халуповом и Стојковом.
Слике су јој у познатим галеријама, у великим и малим приватним колекцијама, код заљубљеника у  најлепше пејсаже мајчице Земље.
Била је у Минхену, Паризу, Москви, Бечу, Фиренци, Торонту, Милану, Риму, Лондону…
Била је у Београду, Опатији, Скопљу, Подгорици, Колашину, Апатину, Карађорђевој Тополи, Звечану, Суботици…
Излагала је на преко двеста самосталних и на толико, а вероватно и много више, колективних изложби у земљи и свету, учествовала на небројено сликарских колонија.
Има је у енциклопедијама сликарства, у књигама „Самоуки ликовни уметници у Србији“ Мирославе Бошковић и Милице Маширевић (Торино, 1977) и Мали лексикон сликара и вајара „Наива у Југославији“ Косте Димитријевића (БИГЗ, Београд, 1979), у Монографији Галерије у Светозареву (1979) и књизи  „Пастир тражи дио неба“ Милице Косенко Маширевић (Драганић, Београд, 2000), у  многим календарима и алманасима.
На десетине рукописа у новинама и часописима (Политика, Вечерње новости, Дневник, Дани, Побједа, Арена, Нова Македонија,  Мађар Со,  Практична жена, Вива, Нови лист, Суботичке новине,  Сомборске новине…) и електронским медијима објављено је о знаменитој уметници из Сомбора и њеним увек веома запаженим изложбама и очаравајућим сликама.
Лепи каталози су посебна прича.
Биографски роман „Уметница чистог срца“ писца бестселера Наде Маринковић је о Иванки Јовановић.
Добила је Златну плакету града Београда за животно дело.
Док смо сачињавали ову књигу добрих мисли јој није фалило, реминесценције су исијавале, сликарска енергија се преносила у нова дела великог формата - у „Рај“, у „Куда иду дивље свиње“, у “Зимску хармонију”, у „Богородица са Исусом на острву“ и још десетак слика, жива сећања на људе и догађаје ројила су се без престанка, њена велика доброта увек и једино је избијала у врх успомена.
Почела је да слика 1968, да би све кренуло 1973. изложбама у Италији и Западној Немачкој.
Тиме је зачет њен велики препород.
„Док се нисам пронашла у сликарству, док нисам стигла до њега, живела сам у неком ишчекивању, као да је у мени била нека болест, а ја нисам успевала да је одредим, зато нисам могла ни да је лечим, мучиле смо се узајамно… Увек сам нешто радила, и увек пуним замахом, но,  макар колико се исцрпљивала, у мени је била нека мала празнина, нешто што је вапијуће звало и на шта нисам умела да се одазовем… када сам сасвим случајно – причала сам то све – из неког назови пркоса одлучила да сликам – све се решило; као да је неки лед у мени попуцао, напон који ме је распињао, гушио – нагло је попустио, потекла сам чило и слободно као река низ планину”.
Радо и до најситнијих детаља сећа се сусрета, изложби, виђења.
Исповести су јој драге и драгоцене, наоко једноставне, а китњасте, нежне и упечатљиве.
Обожава чињенице, истину и само истину.
Радост је лепота живљења, радост је стил Иванкин.
Она снажно подражава природу.
Живот схвата као божански дар неба и земље.
Њена моћна платна „Косовска мајка“, „Косовски рањеници“, „Косовка девојка“, „Сеоба Србаља“, „Устанак у Србији“, “Српкињица”, “Мајка Србија”, „Избеглице“ су драгоцена и узвишена и по уметничком и по емотивном критеријуму.
Историја нам се, на нашу велику жалост и патњу,  понавља.
Слика „Избеглице“ је не само велико ликовно платно, већ и велика слика о трагичној судбини Срба.
У овој књизи су рукописи проф. др Лазара Трифуновића (Приликом првог сусрета: - Зашто кријете ово благо?... Сада је наива на високој цени, а ова ваша платна нису комерцијална, срце живота куца у њима. На светлост са овим сликама“); Зорана М. Мандића („Она је насликала својеврсну фрескну похвалу, песници би рекли оду, животу и природи. Њене слике су сентиментално обојене, готово поетски меке, тихе и сетне“); Драгиње Кујовић („Осећај треперења атмосфере постигнут је бојом и светлошћу“); Љиљане Стојановић („Свака слика натопљена је растињем, дрвећем, цвећем, које израста до изнад природних размера у симбол живота“); Зорке Радојковић („Она зналачки зна да дочара атмосферу“); Наде Маринковић („Посматрајући Иванкина платна, унети у њих, осетићемо по утиску који остављају, да су то у ствари, исповести сликарке, монолог уметника са самим собом... Иванка Јовановић успела је, чини нам се, да на својим сликама исприча све о себи; њена платна одишу искреношћу, истрајношћу да се у видљиво претвори једно виђење живота и ко зна колико снова.“); Милице Маширевић („Љубав и срећу налазимо у романтичном јединству птица и цвећа“); Мирославе Ђурчић („Ово су идиле, основе човекове егзистенције“); Агоштона Рендекија („Свака слика садржи у себи неку живост, семе које се само прима и пушта корене“); проф. др Јелене Косановић („Њене слике побуђују благотворну смиреност која преплављује нашу душу Њене слике сведоче о животу, пониклом у једној традицији с богатом митологијом, дугим историјским памћењем и усменим предањем“); Ибре Харашлића („Слике јој потврђују јаку уметничку индивидуу“).
Иванка о себи говори у упечатљивој исповести Живот је такав, коју сам записао новембра-децембра 2004. године („Не осећам се славном, али сам поносна на ово што радим, што сам постигла. Почела сам сликати у педесетој, жао ми је што то није било раније. Али, живот је такав, судбина“).
У поглављу Рекли су налазе се мисли о Иванки Јовановић од Волфганга фон Вебера, Јосипа Сикингера, др Франка Грека, др Ј. Јобста, Радосава Јанићијевића, Леонида Владимировича Волкова,  др Жужане Егри, Слободана Ристића, Надежде Бугарски Сарић, Бранка Свилара, Владимира Амиџића и Љиљане Грубјешић. 
Radost stvaranja U svom ateljeu 19.04.2005.

Ту је 101 репродукција, ту су драгоцене фотографије, ту је само делимични регистар самосталних и колективних изложби „широм Земљиног шара“ ( „Нисам сачувала многе податке, нисам водила нити су ми водили то књиговодство, нисам мисила да ће ми све то баш једном тако затребати, а ево… Снашли смо се некако, бар за добар број изложби и за остало, исто... Мислила сам тада како да направим добре слике и ако могу да их  продам, а многе сам продала, и то добро, а не како да водим евиденцију, белешке…“).
Ово је монографија о знаменитој Сомборки Иванки Јовановић, која у наивној уметности смело и уметнички зрело тумачи овоземаљски видљиви и невидљиви свет и неумитну пролазност коју дарује  време.
Она обожава природу. На њеним сликама нема отуђености. Присутни су Човек и Живот и - Лепота као плод истрајавања путника Нојеве барке.
На њеним платнима пулсира историјско сећање са ожиљцима жучи и искреним порукама наде.
На њеним платнима исијавају и осмех и срећа и вера да су вечна само добра дела.
Иванка Јовановић као класик наиве исказује стваралачку магију у откривању велике моћи сликарских тајни, које се преплићу са небеским чаролијама музике и опојним чарима поезије.

ИКОНОГРАФИЈА ПРИРОДЕ ИВАНКЕ ЈОВАНОВИЋ



Проф. др Лазар ТРИФУНОВИЋ    

ВЕЛИЧАНСТВЕНИ ХЕРБАРИЈУМ

На салашу, уље, 1975.


Кад се погасе градска светла, Иванка се враћа у своје детињство, у зелена поља и рајске ливаде, у оголеле шуме под снегом, у дебео хлад под отежалим крошњама.
Њене слике имају своја годишња доба, зиму и пролеће, лето и јесен, своју траву и цвеће, своје лишће и дрвеће, своје птице, лептире и пчеле, своје псе и зечеве.
Цела поетска иконографија природе, цео тај величанствени хербаријум стао је у њене слике.
У тим пределима се жање жито и коси трава, саде лубенице и беру сунцокрети, оре, лови, одмара и ужива, у тим дубоким просторима одвија се један патријархални и наивни живот, једноставан, неискварен и чист.
Иванка је наивни сликар, не само по томе што није завршила никакву уметничку школу, већ по својој визији света и живота.
Она до сликарства није дошла  ни случајно, ни намерно, већ природно, као што се природно дише ваздух; сликарство је логичан продужетак онога што је носила у себи и што је некако само и неосетно прешло у њене слике.
Тај свет који се просто отео из ње, дирљив је у залеђеној романтичној наивности, јер је очишћен од свих тегоба урбане цивилизације, од гасова, технике и телевизије; у њему има правог, првобитног и најчудеснијег јединства између човека и природе, које је одавно али заувек пресечено кад је човек изгнан из раја и од кад је у њему тај велики доживљај природе прешао у сан, отиснут, закопан у подсвести.
У сликама наиваца, па и у Иванкиним, нема стила, ни развоја, у њима се ништа битно не мења и не преокреће – множе се само теме онако како се и живот умножава.
Иванка не слика оно што види, већ оно што зна и добро познаје.
Она спонтано и непосредно исказује приче свог сна, њој је свеједно да ли су облици анатомски тачни и форме добро нацртане,  да ли су односи реални и боје одговарајуће, њој је једино стало да истинито изрази оно што сама у себи види као истину.
Зато она са љубављу тка слике: пребројава цвеће, слаже лист по лист, травку по травку и одушевљено улази у сваки детаљ. 
Њен космос је у микрокосмосу; све је важно, све је битно, машта се исцрпљује у инсистирању да се прође и преживи сваки део платна.
Иванкине слике су резултат љубави, али и великог рада, огромног напора да се савлада свака појединост, да сан који сања у дубоким просторима природе изрази потпуно, људски топло и колористички зрело.
У једноставним и природним стварима одувек је било и највише поезије.

         = Проф. др Лазар Трифуновић отвара изложбу Иванке Јовановић у  Галерији БИГЗ-а  у Београду 1. октобра 1977. године

     извор: рукопис монографије

Зоран М. Мандић

Благоје Свркота
ИКОНОГРАФИЈА ПРИРОДЕ ИВАНКЕ ЈОВАНОВИЋ

Став / Шајтинац

У Србији је на снази прећутни ни мало мистични плебисцитарни презир према поезији, издавачи хомогнизују свој анимозитет према поезији као жанру, третирају га с једне стране тржишно и комерцијално, а с друге стране априорно некомпетентно - предочава књижевник Радивој Шајтинац из Зрењанина.
  • Радивој Шајтинац
... рукопис његове најновија збирка поезије “Зло цвећа”, чамио три године, исто колико је и настајао, све док се (...) у едицији “Браничево”, Центра за културу Пожаревац, коју уређује песник Александар Лукић, није нашао између корица.
- Ова збирка као да је делила судбину глобалне конструкције - лик с рукописом поезије налик је лику с мртворођенчетом крај контејнера. Морбидно, наравно, али и тачно, непорециво. С друге стране, проза која болује од препотентне акрибијске аутистичности или логорејске препотенције пролази и као роба и као културна чињеница - каже Шајтинац.
Плодни банатски писац вели да нема снаге више ни да се спори у дијалозима, нити да у себи твори тешко излечиву резигнацију убеђујући чиновнике да је потребно време и респектабилна концентрација и за писање песничке књиге, а не само водитељско, пророчанско, квазирокерско или историјско, постфилозофско и традиционалистичко епиковање.
- Овде се песничке збирке и даље третирају као скупљене песмице, што понекад можда и бива, али не бива ни оно преварантско препакирање из једног до другог мувања типа - нове и старе песме. Сем ако нису у питању “јубилеји предела” и “манифестације споменика”. Урађено је много на огађивању поезије од њене квалитетне рецепције и критичке артикулације. Универзитет није за ових неколико деценија створио нову херменеутичку праксу, нити неко хвале вредно име тумача и (ре)креативног праћења песништва, па се све то и даље допрема из полумрака тамо где се методолошком, научном смислу, преплићу аподиктичност и неинвентивност, архивирање кодова и дијагноза - указује наш саговорник....

петак, 15. август 2014.

ПОКЛОН ШТО ВИРИ ИЗ ЗУБА / Радивој Шајтинац





Купио бих деци,коња
Деца велика
Коњ још мали
животиње скупе
Још на школовању
А старински занос ко да шталском сенком
 умирује
Адреналин што упире у кожу и месо
Ледену иглу забодену у зеницу
Модре трунке протеране капцима
На подочњаке,
Кесе препуне артикала
Купљених у тек занемареном бунилу
А коњ
мали репати тркачки скакавац
добро би дошао
чак и непомичан
пропет ко декабристички споменик
 или ренџерски беџ
стаклени украс на трпези
подсмешљива препознатљива играчка
између сребра,грашка,мркве,мајонеза и кобалта
туда ни они у кошмару нису тутњали
јахачи
и као што водом дуго испирано
грање испљунуто из плићака
хита једином преосталом исходу
из воде у ватру
ако ико прође
и сети се
докон или прехлађен
тако и ти коњи које бих купио
чујем нервозне и бесмислене у сопственом обећању
деца немају куд
немају зашто
деци је исто и у нечему и у ничему
јахали или шмркали
с обе су стране човеколике утваре,стриропором
засута дворишта,цвеће које отреса креч и плаши птице
папуче на зарђалом прагу
подједнако мушке и женске
већ попуњене мртвим стопалом
приватним кораком у јавно гађење
ко личним утицајем на туђе рађање
иза зида,иза леђе,иза стејџа
узалуд се праве колевке за укротитеље
ништа за урамљивање
ништа за успављивање
ни топом ,ни топотом,ни книгом, ни иглом
штета толико провидног стакла у окружењу
колико само галопера,касача,
незапослене фатаморгане
ергела
али куповина је бајковито арапска
склона дугом читању
а моја су деца из готске приче
преферирају коњски кулен,црно вино
и шлаг међу купинама
ово моје стоно поетизирање
стара је болест замене сна медју генерацијама
ни поруке, ни одсјаја
ни тимарења ни клађења
ни смислене жеље ни намере
међу садашњим и будућим наследницима
не буди људска зебња
нејасно дарежљива
буди коњска снага
сликај се крај невидљивих споменика
измисли и нама неку фасцинацију
 и прећути
биће ти лакше
     == из нових рукописа

недеља, 13. јул 2014.

BESPLATNI MRTVACI / Radivoj Šajtinac



A još mlaki i odeveni

U zdanju u kom sve funkcioniše

U službi jedva postignute neizlečivosi

Pod je od pouzdanog mermera

Munjeviti iz njega proklija odjek

S visine bačene mokre krpe

Maćehe svih sobnih pokrova

I pod mojim krvetom koji je sva sreća u hodniku

I oko kog se niko ne satire

I nad kojim se niko ne nadnosi

Hladi se i mrvi senka preko svilene paučine

Odozdo iz mermerne rupe

U harfu svira ležeći popišani vrač

Optočen naborima skrojene beline

Dok svira u lakootkidajuće niti

Promuklim odjekom prati frazu i akord

Ubeđuje pretvarajuće preživele

Da su to mušice uspavanke

I vodom natopljeni krpeni lokvanji
     
      

субота, 17. мај 2014.

ПИСОАР ДОБРЕ АКУСТИКЕ / Шајтинац






Излаз је улаз

Гласови невидљиви,

Облици нечујни

Исте су мрве на поду и у џепу

А ти си једина којас чучиш

Једина која се чудуш

Под тобом ко под ниском палмом

Отиче топли ћилибарски млаз

Варниче твоје зенице

Између порцелана и ногавица

Одоздо се чини да

отисци и мрље могу пасти ко

прах с глатке површине и да се

догађаји дешавају,слажу као нанос одозго

та смеша

воде,крви и сперме

церекајући одсјај стрмих зидних валова

споро и хитро,пролазно и једва достижно

одсутношћу примата

неугледном а неизбежном рутином

овде се дневни живот одужује

врлом свратушту

стењање и ћутање,тајанство

умишљене неудобности

призивајућае капље

чак олакшавајући млаз

докони феноменолози

сваштари бесмисла,принудни,вољни

посетиоци отети

од замишљености

оданде,ко из грма бесцветне перунике

зурила си у историју ко у збирку

неодложних,рефлексних и неиздрживих грчева

и тек по који ,прокријумчарени

кадар пакленог сладострашћа

ко с оним ,скоро дечјим лицем

које узалуд очима колута

тржећи спас од уда између образа

сузе ко да грло плаче

писак и грч

још један наук о власти

присутних и живих стојећки

али и мимо бубрега,бешика

напона и урина

Овде су нестајали

Подследњи

Бегунци од рације и мобилизације,

Крвави барјактари и

носиоци тенспарената,истобојни гутачи стакла

Крадљивци бицклова из чистог реализма

Браћа сеоских цвећарки

Колеге с мрачног посла

Кретени светле будућности

Све јер титрало изнад обилне пене хлора

И крпа,брисача и нерашчешљаних чистачица

Њихових прича о деци и Богу

Сијају,сијају

Смрде и крепе

Нагоне сузе радоснице

Оскудне метафоре свих клозета света

Одар окрасталог акрепа

Прекривен неопегладним сагом од шалитре

Chernobil hotel relax devastion

 Или шкриљац који певуши,греје и чешка

Тамо код станице метроа на путу

За Пинакотеку Munchen underground

Излечиће се свет од таквих као што си ти

И та буквалност преосетљиве опсервације

Штрчаће и у најслободнијем стиху

Ко крин,путир,зумбул

У свакој клозетскјој инкантацији

Ћује се,чује све се чује

Одјекује као да понавља и утврђује

Незамисливи врели смет сенки

слегнут од зида до зида

Чује се свака шифра петинга

Слуз,набор,

Ситне месингане кошчице рајфершлуса

И тајна молитва

И гласни прдеж

Али ко твоје ћутање

Ништа.

Оно је кристални тајац међу капима

Бљесак му је чиста језа

Ко страх од коначног одговора

Чује се, чује,све се чује

Тако

Да ту ни уши не помажу

И те мрље из разбијених ноздрва и аркада

И едиција ласцивних дозидница

И прецењено сакрализована анонимна

Инвенција

И степениште којим се успиње и силази

Исполирани краци и хромиране

Чекиње

Сваки свитак исписан говњивом монотипијом

Сливајући бизар , неупоредив,увредљиво асоцијативно

Банално уздигнут из таквог положаја у ком си ти

Једина која чучиш и која се чудиш

Реци поезији да баналност која асоцира

Заудара јаце од реторичне претенциозности

То је тако, то је класна борба

Излазећи из чучња помислићеш

На спонтану бајку о уздизању

Таква,уствари,ни женско ни мушко

Преозбиљна међу ситним мукама,инспирисана

Храмом свежртвујућег прихватања

Ти распевана међу усправнима

Сабијена под двоножнима

Жељна знака и исказа

Проходна,прекорачива

пошкропљена






среда, 14. мај 2014.

САДНИЦА ЦРНОГ ДУДА / Радивој Шајтинац




 
Са извора Дунава, Немачка (послала Коли Ивањска)

Женско си,светло и вито,
Вредно и добродошло,знаш лепо да причаш о придизању
Знаш да насликаш
Надолажење дисања кркљајуће пузавице
Уз руку и камени врели врх равнотеже
Скупљен у длану
Из ког се,бледог,разишла крв и
 Невидљиве се гранчице равнотеже
Тек размичу у сенци,доброј јавки
Да се то дешава

Нема и глува
јасна само сапатницима
жмиркајући под капима које се сливају с крова
У шупи где кисну нерђајућа привиђења и плеснаве ствари
Разумеваш,схваташ,предајеш се
Новом одузимању детета

Без суза и дозивања,
на мишји начин цаклиш из стрехе
не може њихова волонтерска инклузија
достићи твоје порађање

Квргаво стабло,замршена крошња
Плеснаво лишће,црни плодови
И то мали, најмањи
Једва да се виде
Безвољно дохвате

Под тим светлима,мукама и ознакама
Треба да трпиш законску чистоћу
Добре намере и  грозну поезију
Треба да си боса и плаха
Да имаш сан у глави
Који није ни лек ни прича
Који се трпи и призове код
Следећег саплитања
Да се ,опрет, ослониш на онај
Камени врх који ти испуни длан
Одвојиш кучму од сенке или сенку од кичме
Тек вештом косином прислониш равнотрежи
ко да си  грбави послужавник
да опет отрпиш следовање и фотографисање
да махнеш  одморном руком
не поздрављајући
терајући небескоплаве крилате воајере

женско си,
знаш лепо  да причаш о придизању
иако те нико не чује
можда и не види
али се  вилински отимаш,све блеђа и блеђа
обавујаш око стабла и успеваш у загрлају
затресеш бела скоро невидљива
све одозго
 тек да падне семе црне мрље
да се растанеш и препознаш
да ти руке буду сувишне
и да ти поглед остане.
Нејасан,отет,непотребан
ни због чег,ни због ког

издалека то бело дешавање
личи на збивање пакленог купања
пожар  умируће чистоће


свачим прање ничега


не бих се, не бих  се мењала
са испаванима и причљивима
њихово је царство земаљско
нихова владавина службена
њихови пројекти силиконске измаглице
и плес равнопоравних изгредника у свету без деце

само што  је мени
уручена  друга страна отимања
увек с образложењем које је
и вечно и космополитско
за којим преостали тајац одзвања на есперанту
а мој покопани монитор
узалуд сева из подрума

спавам ушушкана у евидентирану празнину
причам језиком из прореза у анкети
колико само дневних оверавања и ноћног претварања
музеја родитељства и  модрица самохрањења
господарица злокобне самосталности
слободна на пречац,независна ко зараза
трпим своје тајне празнике
сушећи крпе на  прућу,проветравајући
непрочитане бајке
испљунем осмех у искоришћени кондом
све спакујем и кренем у обданиште

кад тамо чопор чист,мирисан
напујдан на овакве
залуд падам ничице лицем на тлу,покривајући
главу рукама
псећи погнута успевам да се обојим
исцеђеним плодовима понетим за сваки случај
да ме не познају онако како ћу их ја препознати
ништа да не дознају
онако како ја,мусава, прећуткујем

нечитка ,непрепознатљива
неопериви воћни индиго
глуви и мутави печат
венац који ником не треба


да могу,чула би
ова је она што вири кроз таванске отворе,
очима гребе,
памти сва имена и скупља празне боце
обасипа обилним малтером и зида високу ограду
милује у крилу пробушене лопте
Четке,метле и вештачку коњску гриву
Скупља скупе крагне од разнобојног крзна
Рукама маше говорећи,ситнећи речи прстима
Ово већ могу,видим,
И видим се

Узалуд памтим имена која сам им дала,
Тетовирам по себи  датуме,рођендане
Учим да успављујем,учим да будим
Бринем се  и на невиђено и нечувено и неречено
Стрепим баш кад се смркне и  утишају се кокошке

Немам ни посла ни навике,ни било шта редовно
Сем онога што траже уста и црева
Стидим се али се  не види се,не чује се,
Објашњавајући ,то измахати не могу

Сузим и засмејавам,дишем и плашим

Овај већ дебео штап што држи
Грање и лишће једина ми је адреса.
Само да га ништа не ископа
Само да га ништа не поломи

Могу га опседати и закони и гусенице
Стварна слика и свилено привиђење

 
Ауторка фотографије, Коли Ивањска, око Ускрса 2014. Шварцвалд


Непомична,грешна и плодна
Испуштаћу их  из себе, донекле мени налик
Имене и  безимене,ушате и причљиве
Разнооке  а неопростиво себи непознате
Јер онај који имаше оно светло око главе
И меко бело платно да ме увек на  време
Раскорачену прихвати сад је  или негде далеко
Или све чује и види,говори  и зна
И  твори проповед о црним плодовима
Тамо где су сви брижни и  сити а  слова бела

А ту ме нема

Узалуд ће их опседати тајна
Поткожне близине,глуво и немо наслеђе
Трун безимене боје у зеницама
Лица делић,уместо слуха и гласа
Овај ход
Кад ми одлазећи,спашавајући се
И придижући
буду налик

кривица ће их моја држати на окупу
ништа боље,ништа лепше
оспособиће  их,ситим даном, имаштином и
тачном судбином у слепом саћу
медовином,безименом домовином,
речима које личе на непробојне мехуриће

трошећи сунчану и звездану донацију
испуниће туђе снове,
по свему судећи Сви и Све ће говорити о Великој пометњи
само ћу ја знати да је почело
од моје глувоће и моје мутавости
и да  су сва рађања до мене и од мене
скупљање црних бобица
и занос у придизању