О САЗВЕЖЂУ З најкраће речено

ИМА ЉУДИ КОЈИ ГЛЕДАЈУ У ЗВЕЗДАНО НЕБО И ВИДЕ ЗВЕЗДЕ. АЛИ ИМА И ОНИХ КОЈИ ГЛЕДАЈУ У ЗВЕЗДАНО НЕБО, И ВИДЕ САЗВЕЖЂА / Реч је о мисли Жана Коктоа коју је Кортасар преузео, а пре мене још неки књижевници. Дакле, та реченица припада многим писцима, свакоме на свој начин, и истински ме одушевљава: Карлос Роберто Гомес Берас (Порторико) Захваљујући Сазвежђу Заветина - својеврсној Зони преливања, где се различитост европских нација и култура, књижевности, уметности укршта, преплиће, стварајући нешто много боље што Србија, Европа и свет до сада нису имали... Настало је полазиште у културно-књижевни центар звани Сазвежђе ЗАВЕТИНЕ. Овде ће свако моћи да се обавести о сазвежђу ЗАВЕТИНА, и да одабере неки пут којим вреди да се запути... .Захваљујући овом Агрегату, одавде се може кренути у својеврсни електронски лавиринт београдских Заветина, иза којих не стоји ни велики ни прљав капитал, већ несебичност и неуморност српског писца, антологичара, романописца, уредника, издавача Беле ТУКАДРУЗА (М. Лукића) (фамилије и проверених пријатеља). У намери да потпомогне очување живе традиције, књижевности и алхемије, антропологије, упоредне религије, старог и новог балканског наслеђа, општекорисног за све слојеве српског друштва, Европе и човечанства, исконске културе, националне, европске и светске, Сазвежђе Заветина је показало и доказало да се може опстати и као алтернативни, неофицијелни издавач, немонополски, невладин, ненаметачки, и да се при томе не буде у опакој власти једног узаног или ширег круга ограничених визија... >>>>>>>> ЛеЗ 0007550Сазвежђе ЗАВЕТИНЕ

Newspapers Ecumenical

Newspapers Ecumenical
MEDIUM. Profil

четвртак, 31. децембар 2015.

Дивљи српски коњи, Краљево


Деценијама повише Краљева опстаје педесетак полудивљих коња. Сурови планински услови, нарочито у зимском периоду, не иду у прилог опстајавању


ПЛАНИНСКИ масив Столови, који се са јужне стране издиже повише Краљева, манастира Жиче, Матарушке Бање, средњовековног града Маглича и Ибарске клисуре, осим по столетним шумама, прелепим пропланцима и мирисним нарцисима, препознатљив је и по још једној несвакидашњој атракцији - крду од педесетак полудивљих коња који већ дуже од три деценије опстајавају на овој планини. 
На Столове, чији највећи врх Усовица досеже до 1.375 метара, питоме коње су најпре доводили њихови власници - мештани села подно планине и да им, бар током лета не би били на терету, остављали у планини због обиља здраве и сочне хране. Временом, коњи су остављани све дуже, па чак и да презиме, а онда је крдо почело да се осамостаљује и умножава, па и да поприма особине дивљих коња потпуно независних од људи.
Тако се, упркос томе што су неки коњи остарили и угинули, крдо предвођено легендарним пастувом Мором, постепено увећало на педесетак коња којих би вероватно било и знатно више да није сурових планинских услова. Многа нејака ждребад сама страдају или, још недорасла, заврше као плен изгладнелих вукова, а понекад и безобзирних двоножних крадљиваца. Коње, који све то преживљавају, међутим, више ни њихови власници не могу да врате с планине. А, и кад им то некако успе, коњи, после дан-два, опет побегну у планину, на слободу и своје небеске висине.
- На Столовима имам осам својих коња и сви су чиповани. Због дугогодишњег самосталног боравка у природи то су сада полудивљи коњи, али и даље веома паметне, племените и одане животиње. Као и остали власници коња на Столовима, редовно их обилазим, тимарим и храним - прича Драган Коматовић (63) из Жиче, председник Удружења љубитеља коња "Столови", које броји седамдесетак чланова.
Иако планина надомак Краљева са крдима полудивљих коња свакако представља неискоришћен туристички потенцијал, на том плану се мало шта померило са мртве тачке. Све се и даље своди на ентузијазам чланова овог Удружења који не крију своју љубав према природи и племенитим животињама.
- Не каже се без разлога да ко воли коње, воли и људе. А, да не остане све на речима, Удружење је сопственим средствима на врху Столова подигло и планинску колибу, да се онај ко се задеси на планини огреје, окрепи или склони од невремена. Недавно смо водили ученике Пољопривредне школе да виде коње на планини и били су одушевљени. Грлила су деца коње као да су им род најрођенији - додаје Коматовић.
Сурови планински услови, нарочито у зимском периоду, не иду у прилог опстајавању полудивљих коња. Неприступачни и често завејани шумски путеви и стазе онемогућавају власнике и остале љубитеље да их по снегу обиђу и донесу им храну.
- Критично је било у фебруару 2012. када је нападао велики, готово незапамћени снег. Тада смо коњима хеликоптерима МУП дотурали кабасту храну - присећа се Коматовић. - Планирали смо да за коње горе направимо посебне тремове са такозваним јаслама, али за то је потребно мало више новца. Мада, опстају коњи на Столовима и у тешким условима. Знају сваки камен, сваку врзину на планини, знају где има заветрине и где могу да се склоне када почне да дува хладан планински ветар. Природа је чудо, нема шта...

ДЕФИЛЕ
СВАКЕ године на Божић, чланови Удружења у чезе и фијакере упрегну неколико полудивљих коња, углавном кобила, организујући свечани дефиле улицама Краљева.
- То је већ постала традиција, а и наши суграђани су заволели ову малу манифестацију. После дефилеа уз иће и пиће обично уследи дружење љубитеља коња. Осим тога, радо излазимо у сусрет и младенцима који желе да се провозају фијакером у који су упрегнути коњи са Столова - каже Коматовић.






На планинском масиву Столови: Крдо које воли слободу | Репортаже | Novosti.rs

понедељак, 28. децембар 2015.

"Овде лежи онај чије је име написано на води" (Китс)



АПСОЛУТНОМ вером у искупљујућу моћ поезије и вером у поезију као апсолутно, што је постало аманет свих потоњих генерација великих песника, од Бодлера и Рембоа до Дилена Томаса и Јејтса, од Рилкеа до Целана, од Нервала до надреалиста, Џон Китс је постао зависан о писању. Стекао је ореол мученика у храму песништва.
Тако преводилац Бојан Белић, за "Новости", представља песника чији је први свеобухватни превод на српски језик објавио у издању "Службеног гласника", под насловом "Џон Китс - Сан и поезија".
- Књига обухвата опсежан пресек једног од највећих европских песника, већину сонета и песама, све оде, неколико краћих спевова, "Хиперион" и прву књигу "Ендимиона", са више од 4.000 стихова. Све Китсове збирке хронолошки су поређане са коментарима и фуснотама: реч је о полукритичком издању - каже Белић.
Највећи изазов приликом рада на овој књизи представљало је преношење Китсовог плодног, течног језика, захтевног распореда рима, нарочито у сонетима, те ритма и значења:
- Покушао сам да енглески јамб прилагодим метру који је ближи и природнији нашем слуху.
Једина књига Китсове поезије код нас, према Белићевим речима, објављена је давне 1960. године, у преводу Данка Анђелиновића.
- Тај превод има објективних недостатака, а данас је прилично заборављен и одавно га нема у продаји. Драго ми је да могу рећи да је ово заправо прво појављивање Китса на српском у савременом преводу и да ће српски читалац најзад моћи да ужива у великој поезији која је преведена на све важније језике. У нашем преводилаштву има доста празнина када је реч о важним песницима, па Китс није усамљен пример. Немамо ниједну књигу Дилена Томаса, Харта Крејна, Георга Хајма, Дина Кампане и многих других. Издавачи се веома ретко одлучују на штампање поезије - каже Белић.

Започео је каријеру учећи за лекара, а завршио је као песник-лекар, шаман који исцељује племе, примајући на себе заједничку кривицу и грех, излажући дух злим силама и демонским енергијама. Прва објављена песма Џона Китса (1795-1821) појавила се у часопису "Examiner" 5. маја 1816. За непуних пет година, до преране смрти од туберкулозе, у 25. години, овај енглески романтичарски песник успео је да створи песме којима је задужио и надахнуо браћу по перу до наших дана.
- Идејом о ритуалном саможртвовању и искупљењу друштва чином певања дао је песништву дубоко људско и етичко значење попут песника античке Грчке и тиме се приближио словенској мисли о свечовеку - каже преводилац. 
- За живота је био одбачен и непризнат из сталешких разлога кастинског енглеског друштва и академске критике, која није могла поднети да се један велики песник могао родити у нижој средњој класи. 
После смрти трајно признање и високу потврду вредности његове поезије дали су скоро сви важнији писци, од Тенисона и Овена до Борхеса, Елиота, Јејтса и Харолда Блума.
Идејом о "песнику-камелеону" који је све и ништа, и у коме се прожимају свеопшта космичка начела и супротности, и о "негативној способности" као духовном чулу, према Белићевим речима, антиципирао је песнике 20. века, поготово Песоу. Преиспитивањем света објеката и жудње, најавио је Рилкеа, утицао је на раног Тенисона, а схватањем поезије као жртве и ритуалног искупљења света подједнако је близак древном паганизму и православном хришћанству. Борхес је за сусрет са Китсовим делом рекао да му је то најзначајније литерарно искуство у животу, а Јејтс га је видео као школарца "који је притиснуо лице на излог посластичарнице", искључен из света. У духу Китсовог повратка у древно, митско време богова, као у живу присутност, Паунд је спевао "Cantos". Нема ниједног значајнијег енглеског песника који није успоставио однос према Китсу, кроз дивљење, поштовање или критику.
Мит о Китсу као крхком песнику осетљиве душе кога су уништили злонамерни, груби критичари, огрешивши се о његову поезију, пласирао је Бајрон. Трагика Китсовог живота лежала је у суровом кастинском уређењу енглеског друштва, коме су били подређени књижевна клима и укус. Био је непризнат као песник, изолован, а ипак је ишао на представе, забаве, вечеринке, изложбе, али не зато што је то модел понашања једног интелектуалца, него зато што није могао поднети постојање у осами, у гризодушју и тескоби. Предвидео је да ће бити велики песник после смрти, ужасавао се књижевних сукоба и афера, презирао је људске слабости попут зависти и сујете, као недостојне песника.
Епитаф на Китсовом гробу на Протестантском гробљу у Риму опомињући је епитаф свих будућих песника: "Овде лежи онај чије је име написано на води".

САМО ЗГОДНЕ ДАМЕ
ЖЕНЕ су за њега биле деца којима "би пре поклонио шећерлему него своје време" и желео је да буде у друштву "само згодних дама, јер би у противном само губио време". У писму Бејлију (18. јула 1818) пише како има ђаволске помисли, злобу и сплин. Тражио је химеру лепоте, типичан романтичарски идеал, и жудео за читаоцима, али је своју вереницу дисквалификовао као неуког читаоца када га је критиковала због идолопоклонства. Говорио је да пише за мушкарце, а маштао је да га читају жене из више класе. Није успео да заснује породицу ни да се професионално оствари, па је поезија постала избор и принуда - пише Белић у предговору књизи.


Песник са именом написаним на води | Култура | Novosti.rs

среда, 16. септембар 2015.

Мигранти се повукли на територију Србије, мађарска полиција поставља жицу уместо капије, повређено око 300 особа; Вучић позвао европске земље на солидарност



СИТУАЦИЈА на граници Мађарске и Србије после драматичног дана се коначно смирила. У току дана избеглице су пробиле ограду на прелазу Хоргош 2, после чега је мађарска полиција употребила сузавац и водене топове против миграната. Стигла је и хитна помоћ из Србије, како би указала помоћ онима који су се, бежећи, онесвешћивали. Према незваничним подацима у сукобима је повређено око 300 особа, међу којима има деце, али и 20 мађарских полицајаца.

У вечерњим сатима мађарска полиција је на месту на којем је била капија коју су избеглице раније данас пробиле постављала нову бодљикаву жицу. 
На Хоргошу 2 налази се и двоструки кордон српске полиције који је данас поподне са министром рада Александром Вулином преговарао са избеглицама како би они отишли у прихватни центар у Кањижи и како би се избегли могући сукоби избеглица са мађарском полицијом. Мађарска је саопштила да на 30 дана затвара гранични прелаз Хоргош и да та одлука одмах ступа на снагу.

Мађарске власти саопштиле су раније данас да је 367 избеглица ушло у ту земљу и све су ухапшене, а против њих 316 биће покренут судски поступак у складу са новим прописима. Избеглице су предале више од 70 захтева за азил у Мађарској, од чега су власти одбиле око 40 захтева, док је на основу новог, строжијег закона о државној граници покренут поступак против њих 250 који су осумњичени и за оштећење ограде.

Власти у Мађарској затвориле су границу према Србији, а према извештајима телевизије М1, око 3.000 избеглица се налази на ничијој земљи између Србије и Мађарске.
Мања група имиграната стигла у Хрватску, у Шид јутрос стигла два аутобуса са мигрантима. Избеглице и даље пристижу у Товарник, где се спроводе прве безбедносне мере и прихват, да би их одатле хрватске надлежне службе слале према Јежеву, недалеко од Загреба.

21:11 - МАЂАРСКА ПОЛИЦИЈА ПОСТАВЉА ЖИЦУ УМЕСТО КАПИЈЕ НА ГРАНИЦИ

Ситуација на граничном прелазу Хоргош 2 тренутно је мирна, а мађарска полиција на месту на којем је била капија коју су избеглице раније данас успеле да пробију, поставља нову бодљикаву жицу, јавио Тањугов извештач са лица места. Капија коју су избеглице данас успеле да пробију, више и не постоји, а одмах уз гранични прелаз на мађарској штрани налазе се припадници мађарске полиције, који на том месту постављају бодљикаву жицу. Сада је мањи број избеглица на овом граничном прелазу, а како је речено Тањугу, део њих је упућен у прихватни центар у Кањижу, одакле они одлазе у Шид.
На Хоргошу 2 налази се

уторак, 16. јун 2015.

"Бела мачка" у Тијабари или "уметност махагонија"

Зграда „Бела Мачка" представља назив за три зграде у ул. Душана Танкосића бр. 9, у Пироту*. „Бела Мачка“ носи статус споменика културе од великог значаја. 

*
Зграда Бела мачка
Историјски и архитектонски изузетно важно здање у Пироту добило је назив по надимку претка његовог данашњег власника - Бели Мачак. Подигнуто је 1859, на шта указује година урезана на квадратној опеци у поду једне просторије. Репрезентативна кућа - конак** грађена је са укопаним зиданим подрумом у приземљу. Грађена је у време турске власти за имућног српског трговца, а о њеном настанку испредане су приче које је везују уз обавезу боравка турских бегова на пропутовању кроз Пирот, што представља доказ њеног репрезентативног карактера и улоге конака као гостинске куће.
      =  Извор: Енциклопедија за радознале: Бела мачка и друге приче 

_______________ Напомене:  

* ....Пирот је био и данас је транзитно место - место где се сусрећу и мимоилазе људи разних култура и националности. Као утврђење подигли су га Римљани у III веку и дали му име Туррес, што значи кула. У време Византије, простим превођењем латинског назива на грчки језик у значењу речи "кула", град добија име Пиргос. А захваљујући склоности Словена да стара затечена имена градова, уз мале измене, прилагоде свом говору, настало је име Пирот.
Пирот се налази на крајњем југоистоку Србије, на граници са Бугарском, 330 километара удаљен од Београда. Сместио се у питомј котлини, на реци Нишави која га дели на два дела. Према попису становништва из 2002. године Пирот има око 41.000 становника, док у целој пиротској општини, у 72 насељена места, живи око 63.000 становника. Општина Пирот је по пространству једна од највећих општина у Србији, простире се на 1.232 квадратна километра. Граничи се са општином Књажевац на северу, Белом Паланком на западу, Бабушницом на југозападу, Димитроврградом на југоистоку и са Републиком Бугарском на истоку од које је одваја државна граница у дужини од 65 километара. Сам Пирот се сместио у северозападном делу Пиротске котлине, коју са јужне и југозападне стране омеђују огранци Влашке планине и Суве планине, на северозападу Сврљишке планине, док се на северу и североистоку уздиже Стара планина која слови за једну од најлепших и највећих планина Србије са својим прелепим врхом Миџором.  Како се види из описаног географског положаја Пирота, рељеф овог краја је претежно брдско-планински. Његова надморска висина креће се од 368 метара на којој се налази град Пирот у Пиротској котлини, до 2.169 метара колико има Миџор на Старој планини. Клима овог подручја је умерено-континентална, са топлим летима и хладним зимама. Најтоплији месец је јул са просечном температуром 22oC, а најхладнији јануар са просечном температуром минус 1оЦ.  Пирот као транзитно подручје добро је саобраћајно повезан. Кроз њега пролази међународни друмски и железнички правац Ниш - Софија - Инстамбул, који повезује Европу са Азијом. Пирот до Ниша и укључења на Коридор 10 има 75 километара, а до Софије у суседној Бугарској 70 километара. Значајна саобраћајница за Пирот је и магистрални пут који га преко Бабушнице и Власотинца повезује са Лесковцем, где се такође може изаћи на Коридор 10.  Насеље на данашњој локацији Пирота први пут се помиње у III веку као римско утврђење Туррес на чувеном римском војничком путу Via militaris. У време Византије ово утврђење носи назив Пиргос, а словенско становништво ће га у средњем веку назвати Пирот. У састав српске средњовековне државе подручје Пирота ушло је крајем XII века и у њему остало све до доласка Турака на Балкан. За овај крај се у првој половини XIV века везује име чувеног војводе Момчила, коме је каже народно предање припадало утврђење изнад Пирота које се данас по њему зове Момчилов град. Турци су на овом просторима остали све до 1877. године, када је Пирот коначно ослобођен у српско-турском рату 1877-78. године. Све до почетка XX века, Пирот је задржао изглед турско оријенталне вароши са махалама, оријенталним кућама, старим оријенталним занатима и начином трговања.

**  (У каквом је стању 26 споменика културе у пиротској општини)

„Бела мачка” – светска културна баштина, а о њој нико не брине ***  /ТАТЈАНА ВЕЉКОВИЋ 
Пре скоро 160 година, далеке 1844. године, наш познати књижевник и ондашњи министар културе Јован Стерија Поповић, изборио се код кнеза Александра Карађорђевића и Совјета, за очување и заштиту великог српског културног добра - споменика културе. Његова иницијатива да се законом забрани рушење споменика сврстала је Србију у ред ретких земаља које су правно утврђивале однос према свом културно-историјском наслеђу.  На значај очувања културних добара подсећа нас Дан заштите споменика културе - 22. фебруар. Поводом овог дана Музеј Понишавља у Пироту покренуо је низ акција како би скренуо пажњу на значај али и стање споменика културе.  На подручју наше општине постоји велики број споменика из ближе и даље прошлости. Преко 200 локалитета и археолошких налазишта, седам остатака градова и утврђења, 27 цркава и манастира, седам исламских споменика, 20 објеката народне архитектуре доказ су богате историјске прошлости нашег краја. Од свих ових споменика под заштитом државе је 26 објеката.  - У самом Пироту постоји 12 споменика проглашених за културно добро, а ван града их је 14. Према Закону о културним добрима, Музеј Понишавља је проглашен за споменик културе од изузетног значаја, а имамо и четири споменика културе од великог значаја. То су Пиротски град (градић), кућа М. Панајотовића „Бела Мачка”, црква Свете Параскеве у Станичењу и манастир Светог Ђорђа у Темској. Прва три споменика су и на листи светске културне баштине према критеријумима УНЕСК-а, уз манастир Свети Јован Богослов код Поганова - објашњава мр. Предраг Пејић, директор Музеја Понишавља.  У нашој општини не постоји посебна установа која би се бавила заштитом споменика културе, већ је за то задужен Завод за заштиту споменика културе у Нишу.  - Музеј Понишавља је установа заштите покретних културних добара али је заинтересована и за очување старих објеката. Завод у Нишу јесте законски обавезан за наш крај, али пре свега, одговорност за наше грађевине је на нашој општини, нашим установама заштите и нашим грађанима. Тек када се ми заинтересујемо за соптвена културна добра, можемо очекивати помоћ са стране - каже мр Пејић.  Имовинско-правни односи - препрека  А у каквом су стању наши споменици културе? Генерално, према речима директора Музеја, у релативно добром, али има и оних који ће убрзо нестати ако им се не посвети више пажње.  - Код нас се споменици културе могу поделити и на оне споменике у којима се живи, и они су у релативно добром стању. На жалост, постоји и друга група споменика који су напуштени, о којима се нико не брине и они су у лошем стању. То су кућа Стојана Божиловића - Белог, црква Светог Ђорђа у Осмакову, црква Светог Ђорђа у Славињи - каже мр. Пејић.  Ни за један од споменика не може се рећи да је у одличном стању. То су стари објекти који захтевају стално улагање и специфично одржавање.  - Једини споменик од изузетног значаја - кућа породице Христић или Музеј Понишавља - је у добром стању јер се о њему брину и држава и општина. Добро се одржавају и зграде Општинског суда, Гимназије, бившег Окружног начелства (данашња зграда „Галантекса”), апотеке „Карло Скацел”. Пазарска црква, цркве и манастири у Станичењу, Сукову, Крупцу, Височкој Ржани, Дојкинцима и Рсовцима су такође у релативно добром стању – рекао је мр Пејић.  Поред набројаних, постоји и одређена група споменика који се налазе на отвореном простору и који су у релативно добром стању.  - Споменици на отвореном простору су уклопљени у стамбена насеља, то су амбијенталне целине и ту је потребно пуно пажње и труда како би се очувао њихов оригинални изглед. То су углавном велики објекти, као што је Градић, Српско и Грчко гробље, Споменик ослободиоцима Пирота од Турака, Бегов мост, Спомен плоча на Каца Камену. Такви објекти су и Занатске и трговачке радње на Тргу републике у Тијабари, код којих власници морају да поштују решења о оригиналном спољњем изгледу. Ту не смеју да се постављају гвоздени, већ само дрвени портали. То ранијих година није поштовано али се сада више води брига о томе - наглашава мр Пејић.  Код неких споменика постоје и нерешени имовинско-правни односи, тако да постоји проблем њиховог одржавања. Пример за то је кућа М. Панајотовића „Бела Мачка”. Она је сада власништво Скупштине општине Пирот, али претходни власници још увек живе у њој. Према речима мр Пејића, док се не реши овај проблем неће бити улагања у овај споменик културе. „Бивши власници немају интереса да улажу у кућу која није њихово власништво, а ми не можемо ништа док су они у њој ”, каже Пејић. 
***  Урушио се део куће “Бела мачка”(фото)

Спољашњи део једног од 27 споменика културе у пиротском крају, куће “Бела Мачка”, која се налази у Тијабари, недалеко од Малог моста, урушио се под теретом снега ове зиме.
Стручњаци Завода за заштиту споменика културе из Ниша, као и надлежни из Музеја Понишавља деценијама уназад немају дозволу једног од наследника куће да почну да раде на конзервацији овог објекта па је он, потпуно очекивано, почео да се урушава услед дејства “зуба времена”.
Ова кућа изграђена је далеке 1859. године.
А.Ћ.


       Подвучено: Живот тече даље, па чак и кад га нема 

...

...

...

...

...

...

уторак, 09. јун 2015.

Кривична пријава за злочин у Рајиној шуми 1944.

Српски покрет обнове (СПО) саопштио је данас да је поднео кривичну пријаву за злочин у Рајиној шуми почињен 1944. године надомак Новог Сада. 
"Председник ГО СПО у Новом Саду Владимир Јелић предао је у Тужилаштво за ратне злочине у Београду кривичну пријаву за масовно убиство више стотина Новосађана и других грађана Војводине, чија су тела закопана у јесен и зиму 1944. године у Рајиној шуми надомак Новог Сада", саопштила је та странка.
Јелић је подсетио да је Скупштина града Новог Сада усвојила јуче Декларацију о осуди злочина у Рајиној шуми, који је подржала већина одборника у градском парламенту.
Како је рекао циљ није био само да се ода пошта невиним жртвама које су, без суђења и права на одбрану, трагично изгубиле живот после ослобођења, крајем 1944. године, него и да надлежни органи почну расветљавање овог злочина.
"Ратни злочини никада не застаревају, сведоци смо да се и данас суди нацистима који су деценијама избегавали лице правде, а надамо се да ће правда стићи и оне који су починили овај злочин, а припадници су комунистичког покрета", навео је Јелић речено је у саопштењу.
Скупштина Града Новог Сада усвојила је пре два дана Декларацију о осуди злочина у Рајиној шуми који су починиле власти након ослобођења града 1944. године.
О Декларацији, коју је предложила одборничка група "Сви за Нови Сад" коју чине одборници Српског покрета обнове и Покрета "Динара-Дина-Дунав", од укупно 78 одборника Скупштине Града изјаснило се њих 64, колико их је присуствовало седници градског парламента, а за Декларацију је гласало 42 одборника, 10 је било против, а 12 одборника није учествовало у гласању.


СПО поднео кривичну пријаву за злочин у Рајиној шуми | Досије | Novosti.rs

среда, 03. јун 2015.

(Оно чему сам се вратио много година доцније) / Бела Тукадруз

Белешке уз Случајни рукопис -

БЕЛО, ЦРНО, ЦРВЕНО

Глава XII

...Авлије се плаве од јоргована.
Авлије се беле од љиљана.
Овде бомбе не експлодирају,
Али измилеше чудне змије,
Као да су укрштене са "божјим кравицама"
(како овде зову даждевњаке).
Роса. Гукање гугутака.Роса до колена.
Јорговани. Расцветани. Али не миришу.
Онај глувонеми скупља пластику у џакове,
А један други српом жање коприве. И товари
У ручна колица. Пек надошао. Овде бомбе
Још не падају. У ливади замршена трава:
Прошли су берачи печурака. жута глицинија
Пред салашом. Из оближњег дисконта смех
Необуздан,женски. Масни изрази. Поезија
Овде ништа не може. А киша пада тако дуго
Да сам већ заборавио када је и започела,
вероватно
Још онда када смо побегли из Београда засутог
Бомбама? Киша повремено само престане.
Трава буја. Трава и киша тихо расту,
Гомилају се оловни облаци и и ратни
Радио рапорти, толико и толико погинулих!
Тако је у рату, киша, облака, невоља на претек.
Берем зеље, кисељак и по неку печурку
И радујем се гласовима у даљини.
Разликујем кукурикање кикиреза
Од неког певца-барјактара. Ав, ав, ав!
Јорговани су неописиво лепи, тишина је неописива.
Колико баштенских пужева!Бршљан има зубе и
нокте И њима гризе бетон. И пљускови и
године имају секутиће попут мишева у овој
породичној библиотеци, и њима гризу малтер и
циглу, као свеске мојих дневника.
Синоћ је слетео врабац на грану шљиве крај
веранде. Слетео је и славуј окрвављених груди,
И одлепршао. Можда има гнездо у пукотинама
магазе? Врабац је преспавао читаву зиму између
дуплих Прозора оне собе у новој кући, коју
зовемо именом
Најомиљенијег члана породице.
Цигарете су поскупеле чак 400 %! Подригујем.
Штуцам. Желудац као да хоће да свари сам
себе. Живео сам погрешно, тужно, сиромашно.
Ако преживим ову катастрофу, на планини ћу
сазидати Кућу (на којој планини?),
можда према Хомољу,
На напуштеном салашу предака,
на висини шумској. На месту на коме је
најближи сусед тек на два километра.
Заветујем се да ћу побећи из градова и села!
Нико не говори шта доиста осећа и мисли, што
је и разумљиво Имајући у виду какво је време и
уобичајену склоност Ових људи ка потказивању!
Разведрава се. Блиста необичан привид.
Док сам чистио Библиотеку зачуо сам како
дечији гласићи певуше.
Не верујем да имају више од пет година. Немају
сателитску Антену, нема више телевизије...
Страх је природан. Ратни Радио рапорт касни,
вести су све горе...Шта је прави, шта лажни
патриотизам? Лажни ће скупо платити читава
нација! Бомбардоване бачије према Зајечару
Делују стравично. Један идиот сеје пасуљ по
блату, видео сам! Сеје стрпљиво. Онај што му је
жена побегла.Што је остао сам на свету. Што
има главу ко мерицу, како овде кажу. Још увек
пролазе аутомобили, они скупоценији - Али неће
задуго, вели идиот-сејач. И наставља да сеје.
Све је озеленело - багрем, цер и буква, и смоква.
Између неба и земље титра титрави бескрај,
камен плавац.
- Деда, види, никао је кукуруз који сам посејао,
понавља дечак под оскорушом... А онда сирена
дуго завија, и оглашује налет авиона, близину
смрти, надмоћност најмоћније светске алијансе,
на небу је било хиљаду јахача на риђим и црним
коњима, дијареја ме је будила уместо гугутки и
мајке...
Рат је бесмислен, али има неки свој унутрашњи
смисао.Сабирам и одузимам, делим и множим.
Да ли смо брат и ја погрешили напустивши
родно место? Да ли смо имали неки други
избор?
Рат је у људима и свако је заузео своју бусију.
Изађите из подрума и пећина и јазбина,
накострешени!
Генерације уштројене ратом; психологија полутана;
психологија разних профитера, па и ратних,
књижевних фушера.
...
Играј се, поветарче, са листовима крушке.
Играј се са мирним подневним сјајем....

(26. април 1999, Мишљеновац - 15/7/2010...)

Салаш СЕВЕРАЦА

Салаш СЕВЕРАЦА
Архив Сазвежђа ЗАВЕТИНА