О САЗВЕЖЂУ З најкраће речено

ИМА ЉУДИ КОЈИ ГЛЕДАЈУ У ЗВЕЗДАНО НЕБО И ВИДЕ ЗВЕЗДЕ. АЛИ ИМА И ОНИХ КОЈИ ГЛЕДАЈУ У ЗВЕЗДАНО НЕБО, И ВИДЕ САЗВЕЖЂА / Реч је о мисли Жана Коктоа коју је Кортасар преузео, а пре мене још неки књижевници. Дакле, та реченица припада многим писцима, свакоме на свој начин, и истински ме одушевљава: Карлос Роберто Гомес Берас (Порторико) Захваљујући Сазвежђу Заветина - својеврсној Зони преливања, где се различитост европских нација и култура, књижевности, уметности укршта, преплиће, стварајући нешто много боље што Србија, Европа и свет до сада нису имали... Настало је полазиште у културно-књижевни центар звани Сазвежђе ЗАВЕТИНЕ. Овде ће свако моћи да се обавести о сазвежђу ЗАВЕТИНА, и да одабере неки пут којим вреди да се запути... .Захваљујући овом Агрегату, одавде се може кренути у својеврсни електронски лавиринт београдских Заветина, иза којих не стоји ни велики ни прљав капитал, већ несебичност и неуморност српског писца, антологичара, романописца, уредника, издавача Беле ТУКАДРУЗА (М. Лукића) (фамилије и проверених пријатеља). У намери да потпомогне очување живе традиције, књижевности и алхемије, антропологије, упоредне религије, старог и новог балканског наслеђа, општекорисног за све слојеве српског друштва, Европе и човечанства, исконске културе, националне, европске и светске, Сазвежђе Заветина је показало и доказало да се може опстати и као алтернативни, неофицијелни издавач, немонополски, невладин, ненаметачки, и да се при томе не буде у опакој власти једног узаног или ширег круга ограничених визија... >>>>>>>> ЛеЗ 0007550Сазвежђе ЗАВЕТИНЕ

Newspapers Ecumenical

Newspapers Ecumenical
MEDIUM. Profil

четвртак, 29. децембар 2016.

На усељење стигао и Деда Мраз

Дом подигли срцем за само 20 дана М. Н. | 27. децембар 2016. 22:55 | У пештерском селу Урсуле породици Бајрама Баждара обновљена кућа која је почетком децембра изгорела у великом пожару. Захвалност хуманитарцу Енверу Календеру и сјеничким предузетницима 
ЗАХВАЉУЈУЋИ несебичном ангажовању сјеничког хуманитарца Енвера Календера Линде и помоћи више сјеничких фирми и појединаца, за само 20 дана санирана је кућа породице Бајрама Баждара (36) из пештерског села Урсуле која је почетком децембра потпуно изгорела у великом пожару. - Почетком децембра били смо без игде ичега, сад имамо пристојан смештај у приземљу изгореле куће. Срећни смо и до неба захвални свима који су нам помогли. Знали смо да у Сјеници има пуно добротвора, али нисмо веровали да ћемо нови кров над главом добити за само 20 дана - каже Бајрам Баждар, који је после пожара са супругом Амелом (26), и троје деце - Аделом (6), Азелмом (3) и Ајланом (2) био смештен у комшијској бараци.
Гипсане радове на изгорелој кући обавили су Мујо Мусић, Харис Џигал, Алмир Тотић и Шабан Кораћ, за електро-радове био је задужен Бато Машовић, ПВЦ прозоре донирала је фирма "Кристал" Семира Рожајца, улазна врата браћа Туље и Аднан Муратовић, а ламинат Сејо Гурдеш. Елементе за купатило донирала су браћа Ватић и фирма "Клима-грејање" из Новог Пазара, плочице за купатило и намештај обезбедила су браћа Токовић... Породица Баждар добила је и новчани поклон од 500 евра од браће Ватић... Помогли су и други добри људи.

уторак, 27. децембар 2016.

ПРИЈАТЕЉИ СУ БЛАГО.Готово невероватна прича...

Поезијом лечи бол: Грлим га и чувам у детињству завичаја Милена МАРКОВИЋ | 26. децембар 2016. 18:00 | Коментара: 1 . Чедо Вукмировић се од бола за страдалим сином брани поезијом и у њој налази уточиште. Сину Данилу, покошеном на пешачком прелазу, посветио игроказ. Сећање на сина да буде лепше од наших живота
ВЕСТ је била кратка, готово неприметна, у хроници само једних дневних београдских новина, 15. јуна 2009. године. Читамо ту вест: "Голф у пуној брзини покосио је младића који је тек закорачио на пешачки прелаз у Улици Милентија Поповића". У овој вести није било ни имена жртве, ни онога који је том, пуном брзином угасио један млади живот. Име младића у реаговању на вест саопштили су његови пријатељи: "То је наш Данило Вукмировић". У потпису "За тобом жали твоја Банија". Од тада, ни слова. Ни речи. Безуспешно прелиставамо документацију... Ништа, као да је живот Данила Вукмировића (31) трајао колико и ударац у пуној брзини бахатог возача.
А онда се, пре неколико дана, догодила једна дивна и дирљива свечаност. Прогнани Банијци, писци, промовисали су на Новом Београду своје стваралаштво. Међу њима је био и Данилов отац Чедо Вукмировић. На подијум, пред препуном салом општине Нови Београд, мирно је, у инвалидским колицима, чекао ред да представи свој дуго, дуго писани игроказ "Позоришни зец".
Игроказ у стиху, коме претходи посвета: Данилу.
То је био наш путоказ до Вукмировића на адреси једне улице на београдској Бежанији. Питамо се - који су то путеви који човека доведу у крај који се тако зове, а који је на неки судбински начин повезан и с његовом судбином.
ДЕЦА СУ ЦВЕТОВИЧедо нам говори један свој стих: "Боли нас глава, што растемо као трава". Каже деца нису трава, они су цветови. А цветове треба неговати. Сваког тренутка, стално. И кад стасају и крену својим путем треба да им кажемо и покажемо да родитељска рука не губи топлину. "Рука, као лука и када је срећа и када је мука".
Врата је отворила Рада, Данилова мајка, Чедина супруга. Иза ње, у дневном боравку, у колицима је седео Чедо.
- Не устручавајте се - звучало је као да смо управо у кући обичних прича. На лицима наших домаћина нема оних трагова које откривају људе које је задесила велика несрећа. Трагова који вас блокирају, коче разговор... А велика је несрећа задесила Чеду и Раду. Некако се гомилала. Све је почело са ратом. Рада тужилац, Чедо инспектор у Сиску, угледни и успешни млади људи напуштају све. Рада са Данилом бежи за Београд, он са својим Банијцима остаје да брани Крајину. Рањен је у јуну 1992. године. У кичму. Болнички дани у Бањалуци, потом у Београду. Лекари кажу више неће ходати.
- Помирио сам се са тиме, у тренутку, преломио - говори нам. - Лакше ће бити Данилу, лакше Ради...
Без дома, без завичаја, у инвалидским колицима ... али Чедо Вукмировић је још увек имао све. Храбри га породица, жив је и има за шта живети. Данило, десна рука. Ослонац. Млад, пун енергије, духовит, предузимљив... ширио је око себе ону искричаву радост својствену младим људима. Са њим се кућа смејала и живела.
ПРИЈАТЕЉИ СУ БЛАГОЧедо Вукмировић каже нам да игроказ - његова посвета Данилу - можда не би никада стао међу корице књиге да није било Чединих земљака и пријатеља Милоша Кордића и Милоша Бајића ("пријатељи су благо"). Они су га охрабрили да објави игроказ. Потписао га је издавач - Завичајно удружење Крајишника "Никола Тесла", Пландиште.
А онда је далеко од рата, у Београду, Чедо изгубио све. Сина. Једино дете. Изгубио због нечије бахатости.
У кући Вукмировића, на комоди, Данилове фотографије. Фотографије за читав албум. Готово је опипљив бол с којим живи ово двоје људи, а тешка тишина која их окружује. Очигледно је да се устручавају да деле бол, да причају о трагедији.
- Немојте, молим вас, да фотографишете. Шта то другим људима значи... - моли нас Рада уз сузе...
- Ни Данило то не би желео. Знамо ми то - Говори Чедо, свако мало притишћући руком груди. - Наш син живи са нама. Ми с њим разговарамо. Какав је био? Такав, као што је сваком родитељу дете. Ми живимо мером живота нашег сина, тако да га наша љубав и успомена на њега не унизе тугом. Ниједном сузом. Он је заслужио да се трудимо да све делује лепше од наших живота. Тешко је у то проникнути споља. Тешко, јер неког снажно волиш, имаш га, па одједном немаш...
Достојанствено носе свој бол ово двоје људи, очигледно везани снажном љубављу. Величина те љубави бол и неправду покушава да потискује у сваком тренутку и на сваком месту.
Не жели Чедо Вукмировић да говори о томе кроз шта су његова супруга и он прошли док се судски спор годинама вукао. С каквим су се све онељуђеним лицима сударали. И како су на крају примили вест да је убица њиховог сина ослобођен. Да нико није крив што Данила више нема. Што је закорачио на улицу, што је у пуној брзини на њега ударено, што је прекинута његова младост, што су Вукмировићи остали без јединог детета...

недеља, 30. октобар 2016.

УМЕТНОСТ ДИАЈАГНОЗЕ И УМЕТНОСТ ЛЕЧЕЊА, критички есеји о највиталнијим проблемима савремене српске књижевности (Белатукадруз)


Позајмна, виртуелна библиотека ДЦЗ ,1 (књиге)
Библиотека дигиталних издања - књиге, 
бесплатан преглед  

Белатукадруз, аутор (28. 10.2016)

Ових дана, током одржавања београдског Сајма књига,  у позајмној Виртуелној  библиотеци Дигиталних издања  коначно је постала доступна, може се позајмити или преузети књига Белатукадруза  УМЕТНОСТ ДИАЈАГНОЗЕ И УМЕТНОСТ ЛЕЧЕЊА, критичких есеја о највиталнијим проблемима савремене српске књижевностиТо је коначна верзија ове књиге, која је имала дуг пут до читаоца, што није никакво изненађење...
Штапови (можда идеја за насловну страну штампаног на папиру издања?)

Напомена аутора Нишки часопис Unus mun­dus, штампао је мој рукопис „Из карантина“ (40/2011, 103–201). Било је и некаквих „мршавих“ изгледа да се скраћена верзија тих есеја штам­ па као посебна књига. Али до тога није дошло. И ко зна и када ће доћи, имајући у виду оно што је главни предмет занимања ових есеја и записа, и невеселих размишљања… 30. мај 2014. у Зви­жду Нешто скраћенију верзију ове књиге, публиковао је српски загранични књижевни часопис Љу­ди го­во­ре (Др Батурана, у Торонту, у петнаестак наставака током проле­ ћа 2015. године на следећој интернет адреси Људи говоре). Тако да та последња „верзи­ ја“ ове књиге под насловом Умет­ност ди­јаг­но­зе и уметност ле­че­ња излази коначно и као штампано издање… 6. јул 2015. у Бе­о­гра­ду
 (одломак, узет са краја ове књиге...)


петак, 28. октобар 2016.

УТИСЦИ СА БЕОГРАДСКОГ САЈМА КЊИГА


     (према писању "Новости")

*****
"ВЕЧЕРЊЕ НОВОСТИ" СЕ УСПЕШНО ПРЕДСТАВИЛЕ НА САЈМОВИМА КЊИГА И МЕДИЈА

СУСРЕТ СА ДРАГИМ ПРИЈАТЕЉИМА

САЈАМ књига је својеврсни културни антипод медијима - каже Зоран Љ. Николић, који се на штанду "Новости" два сата дружио са читаоцима потписујући им примерке својих "Београдских прича", једног од издавачких подухвата наше куће.
- Неколико деценија се константно сурвавамо у духовном смислу, али то не осећамо, јер се тај процес лагано продубљује из године у годину, а да смо у њега упали одмах на почетку транзиције, половина нације би намах пала у депресију, а друга половина би извршила самоубиство. Овај сајам није питање нечијег профита или промета, него очајнички, грчевити покушај једне нације да се ишчупа из пакленог загрљаја бизарности којом је медији тероришу.
И у четвртак, петог сајамског дана, несмањено је било интересовање посетилаца за актуелни "Крст на крижу" Ратка Дмитровића, који ће се са читаоцима дружити на нашем штанду у суботу, од поднева до 14 часова.
На Сајму медија се на штанду листа "Новости" појавио Радош Бајић, један од најпопуларнијих драмских уметника Србије, коме је ТВ серија "Село гори, а баба се чешља" апсолутни рекордер по гледаности, а управо се снима и наставак.
- Дошао сам на Сајам медија на позив "Блица" и био на њиховом штанду, али када сам видео преко пута да наступају и "Вечерње новости", дошао сам код својих старих пријатеља. Срце ме је довело овде - каже, за "Новости", Бајић. - Не могу да видим драге пријатеље а да не свратим код њих. У Србији кад неко неће да сврати код пријатеља, онда нешто није у реду. Оно што је "Село гори, а баба се чешља" у телевизијском свету, намењено најширој гледалачкој популацији, то су међу писаним медијима "Вечерње новости". Као и ова серија, и "Вечерње новости" се баве очувањем националног идентитета.

*****
НАЈБОЉИ "КЛИО" И "ЛАГУНА"
НАГРАДУ за издавача године добиле су издавачке куће "Клио" и "Лагуна", у чије име су признања примили Зоран Хамовић и Дејан Папић (на слици). Награда за издавачки подухват године, по одлуци чланова жирија Сајма књига, равноправно је припала књигама "Путописи" Григорија Божовића (Завод за уџбенике), "Србија, градови, општине и насеља" Стевана М. Станковића ("Службени гласник" и "Православна реч").
Награду за дечју књигу године поделиле су "Најлепше песме за децу" коју је приредио Ненад Симоновић ("Танеси") и "Лола - пас детектив" Уне Бабић ("Интерпрес").
Посебно признање за допринос у области науке добили су "Хришћанство и ислам" Владете Јеротића ("Арс либри"), "Михајло Пупин - највећи хришћанин међу научницима" (Фондација Младен Селак и "Препород") и "Херменеутика као политика" Стенлија Розена ("Академска књига").

*****
ПРЕДСТАВЉЕНО 7. КОЛО ЕДИЦИЈЕ ИЦ МАТИЦЕ СРПСКЕ

НА 4.400 страница, са делима 13 писаца која је приредило 11 врсних познавалаца, у 10 књига, седмо коло капиталног издавачког пројекта Десет векова српске књижевности су представили Миро Вуксановић, директор ИЦ Матице српске, и професори Славко Гордић и Радивоје Микић.

*****
ФЕНОМЕН "НАЦИОНАЛНЕ КЛАСЕ"
ОБИМНУ монографију "Национална класа", коју је приредила Маја Медић, је на штанду Филмског центра Србије потписивао редитељ Горан Марковић, чијем опусу је посвећена ова књига.
- Када сам видео монографију, прво сам се уплашио, јер још нисам тежу књигу држао у рукама, па ми се наметнуло питање, није ваљда да сам све ово ја урадио - рекао је Марковић за "Новости". - Некако све то призива некакву идеју о крају, што ја никако не бих желео. Ипак, Маја Медић ми је обећала да ће урадити и допуњено издање.

*****
УТИСЦИ О САЈМУ
ВИДА ОГЊЕНОВИЋ: ЗАГРЉАЈ КЊИГА
САЈАМ је за мене доживљај и догађај, а његов континуитет доказ је тога да је криза у нама, а не у књигама. Ових седам дана најбоље сведоче о томе да су катастрофичари измислили да ће књига пропасти. Ту су и стари читаоци али и њихови десетогодишњи наследници који грле кесе пуне књига. За мене је ово сајам загрљаја књига.

ДРАГОЉУБ МИЋУНОВИЋ: НАДА ЗА КУЛТУРУ

САЈАМ књига једна је од ретких манифестација која улива мало наде за нашу културу. Осећам велико, нескривено дивљење према нашим издавачима који успевају да нам, у оваквим условима, представе најзначајнији део светске продукције. Треба подржати издаваче и књиге и неговати Сајам као институцију.

ЖИКИЦА СИМИЋ: ДОЛАЗИМ СТАЛНО
НА сајам књига долазим сваке године и нисам желео да изневерим ту традицију. Када је реч о незаобилазном рокенролу, овог пута сам купио књигу коју сам тек пре неки дан видео у књижари - "Речник заљубљеника у рокенрол" Антоана де Кона из едиције Речника заљубљеника "Службеног гласника".




УЗ УЛАЗНИЦУ ОД 250 ДИН. И БЕСПЛАТАН ВАУЧЕР

Што каже наш народ: Свако посматра из свог угла, са свог ћепенка. Да ли то значи да никаквој еуфорији нема места? 
Ово добијете на поклон уз купљену улазницу за улазак на сајам. На први поглед неочекивано, лепо? Бесплатан ваучер за три књиге...
.
Избор и није баш неки, ако ћемо право. Али поклону се у зубе не гледа, зар не?
Слично је, као и кад добијете на улицама Београда "24 сата", тзв. бесплатне новине. Па од чега живи редакција тих новина, ако су бесплатне? - Од реклама.  Лист се штампа у релативно великом тиражу,  и они који оглашавају плате трошкове штампања листа - добро редакцији, добро и онима који немају ни толико да купе неке новине...

Па ипак, поклон је поклон. Београдске "Заветине" су почетком овог лета, неколико месеци пре Сајма књига, отвориле  Позајмну Виртуелну библиотеку  књига и часописа.
Преко четрдесет наслова, "Заветине", без рекламе и помпе, далеко од очију јавности, и кичерозне подршке и штампаних и неких електронских медија, деле са читаоцима Србије, бивших држава СФРЈ, Балкана, Европе, и осталих континената, ваневропских - књиге до којих се тешко може доћи по књижарама, или на сајмовима. Откуд све то знамо - па повремено нам се јаве читаоци, који су прочитали неку од књига или часописа "Заветина", који се још увек бесплатно позајмљују, преузимају. Без ичије подршке, без подршке администрације Сајма књига,  надлежног министарства културе Србије, а то је изгледа тако што смо од почетка покретања  "Заветина", изабрали другачији пут, онај мобарски, скоро ритуални...


.

недеља, 28. август 2016.

Све, изгледа, има своју цену

СУСРЕТ СА ИСТОРИЈОМСвака љубав имала је своју цену Иван Миладиновић | 28. август 2016. 16:47 . - Какви су били односи великих сила према Србији у последњих 200 година. Моћне државе ништа не чине из саосећања, већ искључиво у склопу својих интереса
БИЛО ком намернику, добронамерном или оном другом, који се затекне у неком од српских градова, врло брзо ће доћи до ушију бучне расправе домаћина о актуелној политици. Генетска страст наших земљака према странчарењу није никаква новост. У народу је одавно скована изрека о "бистрењу светске политике", која је ових дана и ових месеци поново на дневно реду. Коме се царству приволети: руском, америчком, немачком, кинеском... Аргументи - "за" и "против", пљуште на све стране. Површност и неутемељеност медија и неаргументованост разноразних аналитичара само додатно распаљују машту локалних свезналаца. Уз мало воље и лагано прелиставање хроника минулих времена може да се уочи да је то одвајкада било код нас Срба. И не само код нас. Готово код свих малих народа уочљива је склоност ка претераној захвалности према великим силама које су им у одређеном часу пружиле помоћ, стале уз њих, или их на било који начин заштитиле. Сведоци смо онога шта се ради у нашем комшилуку, како су Хрвати певали "Данке Дојчланд" или како се на Косову подижу споменици и дају имена улица и путева.
НА ВРЕМЕНСКОЈ скали ако се спустимо који корак уназад видећемо да је исти случај био и са нама. И данас Калемегдан краси споменик на коме пише "Волимо Француску као што је она волела нас". Па када су и ти Французи почели да нам из небеса шаљу "милосрдне анђеле", прекрили смо трагове те захвалности. Често смо потпуно губили из вида да ниједна велика сила у историји није никад ништа учинила - из саосећања или из моралне обавезе да слабијем помогне у невољи, већ само и искључиво у склопу својих интереса, који у једним светским околностима могу бити овакви, а у другим потпуно супротни. Свака велика сила је себи увек најближа и понаша се по диктату синтагме "и љубав има цену".
Често смо то заборављали. То се најбоље види на нашем примеру односа са Француском. Због пријатељства са Паризом, у политици, али и у историографији, стално се трудило да чашу захвалности што више допуњујемо и гланцамо, а да прелазимо преко многобројних ствари које су најблаже речено биле непријатне. Истицало се само оно што је Француску чинило лепом и најлепшом и правило од ње великог доброчинитеља српског народа, што је она у неким случајевима неоспорно и била.
Међутим, има безброј докумената који доказају да та Француска, од самог почетка нове српске државе, 1804. године, није показала ни минимум жеље да помогне Србима

понедељак, 01. август 2016.

“Убијаћемо вас у вашим домовима!“

ИСИЛ позвао на џихад у Русији: “Убијаћемо вас у вашим домовима!“ /  NovostiOnline | 01. август 2016. 11:37 | Слушај Путине, доћи ћемо у Русију и убити вас у вашим домовима. Браћо, поведите џихад, борите се против њих и убијте их - викао је маскирани мушкарац на снимку...

Исламска држава позвала је своје следбенике на џихад у Русији. У објављеном на youtube поручили су:
- Слушај Путине, доћи ћемо у Русију и убити вас у вашим домовима. Браћо, поведите џихад, борите се против њих и убијте их - викао је маскирани мушкарац на снимку док је возио ауто пустињом.
Видео с титловима приказује снимке наоружаних људи како нападају оклопна возила и шаторе и скупљају оружје у пустињи.
Иако није било могуће у потпуности проверити одакле је видео стигао, али линк на снимку објављен је на рачуну мреже Телеграм који иначе користи ИСИЛ.
Додају и да су у позадини претњи разговори САД-а и Русије о сарадњи против Исламске државе и Ал Каиде у Сирији.
Исламска држава позвала је своје симпатизере да прдузму акције с било којим расположивим оружјем усмеравајући се на државе које учествују у борбама.



ИСИЛ позвао на џихад у Русији: “Убијаћемо вас у вашим домовима!“

среда, 27. јул 2016.

Recycle Bin или шта је све било у овим складиштима, на које сам био заборавио?

У меморијама лаптопа, који само користили Ш. и ја, има ствари "старих" и по више година, на које сам, верујте, заборавио. Сад све то прегледам, и - већину тога бришем. Има и обиља Ш-ових фотографија, али ту нису све - преснимавао сам их с времена на време на тзв. "спољну меморију", коју су ми непознати хакери уништили (преотели) не тако давно... Тако да је на овом лаптопу остао само врло мали део фотографија које је сама Ш.- пасионирано снимала последњих година.

*
Из једног писма написаног 29. маја 2012. И упућеног, као и обично, на погрешну адресу

(....)
Нико Вам ништа неће дати, драга пријатељице, тек тако, ни авион ни ауто, ни кућу, ја више не сањарим о филантропима , изгледа да су нестали или помрли. Али разумем Вашу жељу. И ја сањам нешто скромније, да негде у Хомољу, или у неким још врлетнијим и пустим крајевима Србије откупим неки напуштени салаш и тамо оснујем Музеј Заветина (под ведрим небом), Немогућег ратара, са једном библиотеком .И једним библиофилском радионицом… Мојим пријатељима сам у Србији смешан: они верују да сам предодређен и позван за нешто друго…
Што се тиче “Трговаца”; шта да Вам кажем?Покварио ми се знак питања на лап топу!Нисам га заборавио. Објавио га је издавач који ми није био близак. И који није умео да прода права Кинезима, Индијцима, Јапанцима, Енглезима, Шпанцима, али пре свега Немцима, јер Немачка има најмоћнију издавачко штампарску галаксију. И машинерију. Објавио га је у невреме, неколико месеци касније Србија је бомбардована, изловована.
“Галимар” коме је нуђено, штампао је Јевреје из Србије (Киш, Тишма, Албахари)… Оно мало мојих иностраних пријатеља, пре свега господин др Бошко Томашевић (тренутно профессор у Инсбруку, на универзитету , предаје теорију немачким студентима опште књижевности) , понели су неке моје књиге. И нису их давали преводиоцима, нису преводиоцима препоручивали,  него су их остављали у немачким библиотекама, надајући се да ће се неки немачки студенти славистике одважити једног дана, на куково лето, да преведу понешто од тога. Тек пре неколико година, када је проф. Томашевић требало да објави један свој роман, ја сам схватио, да се не један, него многи наши људи у свету, који знају језике, а имају и списатељске амбиције, нису снашли у том свету, или нису направили потребна познаства са људима из света немачког, или француског, или енглеског издаваштва. Томашевићев роман је на немачки превео његов колега, асистент, преводилац са српског на немачки, познат као такав код нем. издавача. Томашевић је платио да W. преведе 20-ак страна рукописа са српског на немачки, и то је као предложак послато једном немачком уреднику слависти, издавачу. Томашевић ми је дао адресу тога господина, и када сам се интересовао како се крећу цене превода са српског на немачки, добио сам одговор који ме је обесхрабрио. Знао сам цену превода са српског на немачки београдских преводилаца; Господин из  Инсбрука је тражио 7 пута више. Питао сам зашто. Зато што је живот у Аустрији 7 пута скупљи. Узми или остави
Јас ам после тога дигао руке од помисли на превођење неког мог романа на немачки, или неки други страни  језик. Када би, пак, “Трговценеко превео на немачки, ко зна, можда бих после годину - две од хонорара мого да купим неки мањи авион*, али : ја се не заносим.
И право да вам кажем : не размишљам више о томе како ће и где завршити примерци  књига које сам током живота поклањао. Боље да не  знам. Схватате и зашто.
.......
Интернет, као и демократија, подразумева и меру и границе.
У вези с тим: ја се извињавам, нисам душебрижник, али просто хоћу да вас посаветујем, ако смем, треба имати и меру ; ако се прави и кад се прави лични сајт. Све мора бити осмишљено, креативно, живо, функционално, информативно. Негломазно. Ви знате да Гооглов преводилац, сваку страницу неког сајта, блога, може , ако је уграђена та компонента преводиоца, аутоматског, да преведе текст на око 80 светских језика. Према томе, довољно је да у сајт на српском или хрватском буде уграђена та компонента Гоогл преводиоца. И онда је све видљиво И разумљиво , сваком оном ко посети Ваш сајт.

Блог или сајт треба развијати промишљено, укусно...

____________
   
  * Каква глупост! Какви авиони, какви камиони! Каква илузија! (Накнадно додато, малопре)

  **
  Градитељство, традиција

У прошлости зa оногa ко хоће дa грaди кућу нaјвaжније је било дa нaђе срећно и „берићетно“ место. Зaто, кaдa се место пронaђе, дa би се проверилa његовa „берићетност“ остaви се чaшa с водом дa преноћи. Ако у чaшу упaдне штa живо (мувa, лептир, мрaв или бубa), ондa може дa се грaди, a aко у чaшу не упaдне ништa, ондa, човек ту ништa не грaди јер по веровaњу тaд у тој кући неће имaти ничегa.
кућa Вукa Кaрaџићa у Тршићу

Кaдa почне грaдњa, a њу није вaљaло почињaти нa „посaн“ дaн (средa, петaк или прaзник) већ понедељком, јер с понедељкa све вaљa зaпочети, зовне се мобa дa копa темељ. Кaдa се темељ ископa, нa свa четири ћошкa стaви се по зрно тaмњaнa, зрно пшенице, по једaн кукуруз или зрно и „звекећa“ (метaлнa) пaрa, дa би по веровaњу кућa увек имaлa новцa, хлебa, a тaмњaн чувa кућу од вaмпирa.
Нa првом ћошку који се сaзидa, и то сa источне стрaне, коље се овaн или овцa чијом се крвљу нaтопе зидови зaпочете згрaде. Ово је врло стaри обичaј, јер приношење жртве чијом се крвљу прскa згрaдa којa се зидa зaменило је у прошлости жртвовaње људи приликом зидaњa већих грaђевинa. Дaнaс обичaј приношењa жртве при грaдњи, чији је циљ дa се од грaђaнa одстрaни зли мaђијски утицaј и осигурa срећa, среће се не сaмо код сеоског него и грaдског стaновништвa Рaђевине.
Зa грaдњу не вaљa користити вишaк дaске којa је остaлa после прaвљењa мртвaчког сaндукa, a које је покојник себи још зa животa нaменио. Не вaљa користити дрво у које је „тукaо“ или удaрaо гром, нити гa ложити у шпорету јер ће по веровaњу грaм удaрити у кућу.
Кaдa се кућa сaгрaди, ондa се зове нa „шљеме“. Ту родбинa и комшије доносе чaст (печено прaсе или јaгње, погaчa, питa и рaкијa) и дaр (кошуљa, чaрaпе, пешкир, ћилим, дaнaс сервиси, судови, постељинa, кућни aпaрaти и др.) Једaн део дaрa се дaје мaјстору, a други део и чaст домaћину.
Мaјстор се попне нa кров, зaкити „рогове“ стaблимa (шaровкaмa) кукурузa. Стaблa кукурузa се стaве зaједно сa кореном и плодом дa би увек било хлебa у кући. Дaнaс се између две шaровке зaвеже кaнaп пa нa његa мaјстор извешa свој дaр. После свегa овогa мaјстор с врхa кровa виче „Хвaлa, домaћине, који си се постaрaо — дaр и чaст нa шљеме донео. У ширину ширио, у висину висио, синове оженио, ћерке удaвaо, унучиће крштaвaо. Хвaлa, жив и здрaв био пa се веселио!“
У прошлости се у кућу пре икaквог покућствa уносилa вaтрa сa стaрог огњиштa, со и хлеб. Дaнaс се у кућу нaјпре уноси слaник сa сољу, хлеб a понегде и бокaл с водом. - Аутор: Алексaндaр Ђурђев, Рaђевинa (извор: ЛОЗНИЧКИ СТAРИ ОБИЧAЈИГРAДЊЕ КУЋЕ)

***
Нисам увек публиковао све оно што су ми аутори слали уз своје књижевне прилоге превасходно (фотографије, пропратна писма-  штета што нисам! Већина тих ствари је нестала пре неколико месеци када су ми непознати хакери пребрисали преписку са стотинама аутора, укравши ми налог, тако  је нестало на хиљаде писама, фотографија. Само игром случаја, остале су по неке ствари, фотографије или писма, које нисам публиковао). У такве спадају и фотографије песника Р. Шајтинца, две које су сачуване (примљене крајем октобра 2012)

..

..

****
ПРЕПОЗНАВАЊА

Небеса, изнад мога села (мога света) боје индига, боје пепела,  без краја, и неко јато птица на југозападу које се врти у круг као матица. Мачак који се умиљава, бели принц, јунак  филма, сигнал... војска – каква војска? – она што је је прилегла на хоризонту,  једва приметна,  извиђачи?
Војска што ниче као травица зелена почетком јесени, војска о којој појма немам, о којој једва слутим сада. Војска, што надолази кроз време, не да ме пороби, не, војска  која не може без мене, коју – грубо је рећи- храним својом  мишљу. Војска без војсковође, којом командује стални раст и стално надолажење....
Војска која потискује зле слутње и тужне снове...
       Записано, одмах након буђења, пре  … можда месец дана. Данас је 26. Октобар 2015. Око 9, 32 ч. Одвезао у пола седам на Онколошку  Ш., снимање на ЦТ.  Вратио се у Принципову и чекам да ме позове, можда све заврши до пола једанаест? Кад сам дошао,наш Гаша је лежао испред бараке испод хризантема које само што нису процветале. Одмах је кренуо за мном,у кухињу наравно, а затим и у ову собу где спавам. На кревет. И спава дубоким сном. Његова пријатељица Чупе, лепа руска мачка пепељаста, узнемирила се док је Ш. улазила у ауто, јутрос. Ш. их храни, а Гаша преко дана, спава у њеном кревету као какав принц. А, да. То сам видео. На Онколошкој док сам чекао... једно пола сата. Нека болесница  седела је близу мене, сасвим обријане главе, читала неку подебљу књигу и гризла своје нокте, као да сиса прст. Нисам могао да не приметим, тај облик нервозе и престрављености вероватно те непознате жене ме је ... хтедох да напишем згромио .  Не,  поразио...  Подмукла боленштина једе изнутра.... Душевни удав... Сачувај, Боже!

Дневник очаја и наде

Понедељак, 13. Јун 2016.

Устао у 6: 00 да препаркирам ауто. Киша.
Кроз месец дана је Ш. 64. Рођендан. Дај Боже да га дочекамо, као и раније.Киша.
Дај, смири се, хоћу да одспавам још мало. Скувај себи кафу. Шта ти је?
Сањао како беремо црвене јабуке. Крадемо јабуке...
Релативно мирна ноћ. Једва заспао. Попила морфијум. Да је не боли...Киша.
Јуче, две паралелне пруге на небу . трагови авиона...
         (Седам дана касније, Ш. је преминула)
Снимак са једног од последњих београдских сајмова књига, који је Шоле посетила
......



Салаш СЕВЕРАЦА

Салаш СЕВЕРАЦА
Архив Сазвежђа ЗАВЕТИНА