СРОДНЕ ВЕСТИ

          НЕМА дана без очнога вида, нити праве славе без Божића!
          Овим стиховима Петар Други Петровић Његош указао је на сав значај, сјај и величину празника Христовог рођења. Тајновиди владика Раде био је свестан да је Божић по много чему камен међаш у људској историји, али и догађај највишег ранга у интимној сфери сваког човека.
          Ловћенски прометеј имао је на уму да се пре нешто више од два миленијума у Витлејему догодило чудо које је цивилизацију окренуло у потпуно другачијем смеру. Ниједан догађај није толико утицао на свет као што је то учинило рођење Исуса Христа. Сиротињска пећина у Витлејему, са сламом и јаслама, постала је место промене света, људи, њихових закона и осећања. Дете које је пре око 2.000 година дошло на свет, без силе и принуде, војске и оружја, само снагом љубави, вере и поверења, постало је господар света. Свега коју деценију касније, Христос је човечанство повео путем спасења и вечног живота. Чудо у Јудеји било је само први корак ка догађају космичких размера - Христовом васкрсењу. Његова победа над смрћу свакодневно пламти у срцу сваког хришћанина.
          СПЦ и остале православне цркве уче своје вернике да се присећајући доласка Богочовека, призову у своја срца стрпљење, мир, љубав и праштање према свим људима.
          Хришћанска вера на становишту је да је Богочовек и Спаситељ људи на свет дошао у варошици Витлејему у Јудеји, недалеко од Јерусалима, у време римског императора Августа и јеврејског вазалног цара Ирода. Син Божији није рођен у сјају и раскоши, већ у јаслама међу чобанима и животињама. Ноћ у којој је рођен била је подједнако чудесна као и његов каснији живот и дело.
          Христос се у Витлејему родио готово случајно. Јосиф и Марија дошли су у овај град како би по наређењу римских власти били пописани. Како нису могли да нађу конак, склонили су се у једну од пећина у којој су чобани држали стоку. Марија је исте ноћи родила Богомладенца.
          ЗВЕЗДА ИЗНАД ПЕЋИНЕНА месту рођења Господа Исуса Христа данас се налази црква подигнута још у време цара Константина. Она се, према предању, налази изнад пећине у којој је Исус дошао на свет, а његово место рођења обележено је шестокраком звездом. О Храму Христовог рођења данас се брину три цркве: грчка, римокатоличка и јерменска. Уз цркву Христовог васкрсења у Јерусалиму овај храм сматра се највећим хришћанским светилиштем.
          У ноћи када је рођен Христос, на свету су се догодила многобројна чудеса - из камена у витлејемској пећини потекла је вода, на небу су заиграла три сунца, срушио се неуништиви Храм идола, а у Шпанији се појавио облак светлији од Сунца.
          Српски народ овај дан проводи у породичним окупљањима око бадњака, у духу здравица, слоге и честитки. Празничну слику употпуњују празнична трпеза, топлина дома и међусобна љубав укућана. Божићње јутро и примање свете тајне причести за православне вернике означава и крај четрдесетодневног поста.
          Догађај којем српски народ даје почасно место у обележавању Бадњег дана и Божића је уношење бадњака у кућу. Према веровању, са храстовим грањем на Бадњи дан у сваки дом улази и Исус, а слама која у кући стоји сва три дана празновања подсећа на ону у којој је рођен син Божји. Верује се да она кући доноси мир и Божји благослов.
          Полазник је омиљена особа у породици. Са домаћином се на божићно јутро поздравља и љуби изговарајући речи: "Христос се роди!".
          Храстово дрво одувек је важило за симбол плодности. Оно у себи чува поједине претхришћанске елементе. Према предању, то је дрво које су пастири донели у витлејемску пећину и наложили га како би угрејали Богомајку и Христа. Истовремено, бадњак представља и самог Христа, па се зато често каже да ово младо, за Србе свето дрво, док разбуктава ватру на огњишту, јарким пламеном осветљава не само наш дом, већ и најмрачније делове људске душе, доносећи благодет хришћанског мира и љубави.