Претражи овај блог

среда, 27. јул 2016.

Recycle Bin или шта је све било у овим складиштима, на које сам био заборавио?

У меморијама лаптопа, који само користили Ш. и ја, има ствари "старих" и по више година, на које сам, верујте, заборавио. Сад све то прегледам, и - већину тога бришем. Има и обиља Ш-ових фотографија, али ту нису све - преснимавао сам их с времена на време на тзв. "спољну меморију", коју су ми непознати хакери уништили (преотели) не тако давно... Тако да је на овом лаптопу остао само врло мали део фотографија које је сама Ш.- пасионирано снимала последњих година.

*
Из једног писма написаног 29. маја 2012. И упућеног, као и обично, на погрешну адресу

(....)
Нико Вам ништа неће дати, драга пријатељице, тек тако, ни авион ни ауто, ни кућу, ја више не сањарим о филантропима , изгледа да су нестали или помрли. Али разумем Вашу жељу. И ја сањам нешто скромније, да негде у Хомољу, или у неким још врлетнијим и пустим крајевима Србије откупим неки напуштени салаш и тамо оснујем Музеј Заветина (под ведрим небом), Немогућег ратара, са једном библиотеком .И једним библиофилском радионицом… Мојим пријатељима сам у Србији смешан: они верују да сам предодређен и позван за нешто друго…
Што се тиче “Трговаца”; шта да Вам кажем?Покварио ми се знак питања на лап топу!Нисам га заборавио. Објавио га је издавач који ми није био близак. И који није умео да прода права Кинезима, Индијцима, Јапанцима, Енглезима, Шпанцима, али пре свега Немцима, јер Немачка има најмоћнију издавачко штампарску галаксију. И машинерију. Објавио га је у невреме, неколико месеци касније Србија је бомбардована, изловована.
“Галимар” коме је нуђено, штампао је Јевреје из Србије (Киш, Тишма, Албахари)… Оно мало мојих иностраних пријатеља, пре свега господин др Бошко Томашевић (тренутно профессор у Инсбруку, на универзитету , предаје теорију немачким студентима опште књижевности) , понели су неке моје књиге. И нису их давали преводиоцима, нису преводиоцима препоручивали,  него су их остављали у немачким библиотекама, надајући се да ће се неки немачки студенти славистике одважити једног дана, на куково лето, да преведу понешто од тога. Тек пре неколико година, када је проф. Томашевић требало да објави један свој роман, ја сам схватио, да се не један, него многи наши људи у свету, који знају језике, а имају и списатељске амбиције, нису снашли у том свету, или нису направили потребна познаства са људима из света немачког, или француског, или енглеског издаваштва. Томашевићев роман је на немачки превео његов колега, асистент, преводилац са српског на немачки, познат као такав код нем. издавача. Томашевић је платио да W. преведе 20-ак страна рукописа са српског на немачки, и то је као предложак послато једном немачком уреднику слависти, издавачу. Томашевић ми је дао адресу тога господина, и када сам се интересовао како се крећу цене превода са српског на немачки, добио сам одговор који ме је обесхрабрио. Знао сам цену превода са српског на немачки београдских преводилаца; Господин из  Инсбрука је тражио 7 пута више. Питао сам зашто. Зато што је живот у Аустрији 7 пута скупљи. Узми или остави
Јас ам после тога дигао руке од помисли на превођење неког мог романа на немачки, или неки други страни  језик. Када би, пак, “Трговценеко превео на немачки, ко зна, можда бих после годину - две од хонорара мого да купим неки мањи авион*, али : ја се не заносим.
И право да вам кажем : не размишљам више о томе како ће и где завршити примерци  књига које сам током живота поклањао. Боље да не  знам. Схватате и зашто.
.......
Интернет, као и демократија, подразумева и меру и границе.
У вези с тим: ја се извињавам, нисам душебрижник, али просто хоћу да вас посаветујем, ако смем, треба имати и меру ; ако се прави и кад се прави лични сајт. Све мора бити осмишљено, креативно, живо, функционално, информативно. Негломазно. Ви знате да Гооглов преводилац, сваку страницу неког сајта, блога, може , ако је уграђена та компонента преводиоца, аутоматског, да преведе текст на око 80 светских језика. Према томе, довољно је да у сајт на српском или хрватском буде уграђена та компонента Гоогл преводиоца. И онда је све видљиво И разумљиво , сваком оном ко посети Ваш сајт.

Блог или сајт треба развијати промишљено, укусно...

____________
   
  * Каква глупост! Какви авиони, какви камиони! Каква илузија! (Накнадно додато, малопре)

  **
  Градитељство, традиција

У прошлости зa оногa ко хоће дa грaди кућу нaјвaжније је било дa нaђе срећно и „берићетно“ место. Зaто, кaдa се место пронaђе, дa би се проверилa његовa „берићетност“ остaви се чaшa с водом дa преноћи. Ако у чaшу упaдне штa живо (мувa, лептир, мрaв или бубa), ондa може дa се грaди, a aко у чaшу не упaдне ништa, ондa, човек ту ништa не грaди јер по веровaњу тaд у тој кући неће имaти ничегa.
кућa Вукa Кaрaџићa у Тршићу

Кaдa почне грaдњa, a њу није вaљaло почињaти нa „посaн“ дaн (средa, петaк или прaзник) већ понедељком, јер с понедељкa све вaљa зaпочети, зовне се мобa дa копa темељ. Кaдa се темељ ископa, нa свa четири ћошкa стaви се по зрно тaмњaнa, зрно пшенице, по једaн кукуруз или зрно и „звекећa“ (метaлнa) пaрa, дa би по веровaњу кућa увек имaлa новцa, хлебa, a тaмњaн чувa кућу од вaмпирa.
Нa првом ћошку који се сaзидa, и то сa источне стрaне, коље се овaн или овцa чијом се крвљу нaтопе зидови зaпочете згрaде. Ово је врло стaри обичaј, јер приношење жртве чијом се крвљу прскa згрaдa којa се зидa зaменило је у прошлости жртвовaње људи приликом зидaњa већих грaђевинa. Дaнaс обичaј приношењa жртве при грaдњи, чији је циљ дa се од грaђaнa одстрaни зли мaђијски утицaј и осигурa срећa, среће се не сaмо код сеоског него и грaдског стaновништвa Рaђевине.
Зa грaдњу не вaљa користити вишaк дaске којa је остaлa после прaвљењa мртвaчког сaндукa, a које је покојник себи још зa животa нaменио. Не вaљa користити дрво у које је „тукaо“ или удaрaо гром, нити гa ложити у шпорету јер ће по веровaњу грaм удaрити у кућу.
Кaдa се кућa сaгрaди, ондa се зове нa „шљеме“. Ту родбинa и комшије доносе чaст (печено прaсе или јaгње, погaчa, питa и рaкијa) и дaр (кошуљa, чaрaпе, пешкир, ћилим, дaнaс сервиси, судови, постељинa, кућни aпaрaти и др.) Једaн део дaрa се дaје мaјстору, a други део и чaст домaћину.
Мaјстор се попне нa кров, зaкити „рогове“ стaблимa (шaровкaмa) кукурузa. Стaблa кукурузa се стaве зaједно сa кореном и плодом дa би увек било хлебa у кући. Дaнaс се између две шaровке зaвеже кaнaп пa нa његa мaјстор извешa свој дaр. После свегa овогa мaјстор с врхa кровa виче „Хвaлa, домaћине, који си се постaрaо — дaр и чaст нa шљеме донео. У ширину ширио, у висину висио, синове оженио, ћерке удaвaо, унучиће крштaвaо. Хвaлa, жив и здрaв био пa се веселио!“
У прошлости се у кућу пре икaквог покућствa уносилa вaтрa сa стaрог огњиштa, со и хлеб. Дaнaс се у кућу нaјпре уноси слaник сa сољу, хлеб a понегде и бокaл с водом. - Аутор: Алексaндaр Ђурђев, Рaђевинa (извор: ЛОЗНИЧКИ СТAРИ ОБИЧAЈИГРAДЊЕ КУЋЕ)

***
Нисам увек публиковао све оно што су ми аутори слали уз своје књижевне прилоге превасходно (фотографије, пропратна писма-  штета што нисам! Већина тих ствари је нестала пре неколико месеци када су ми непознати хакери пребрисали преписку са стотинама аутора, укравши ми налог, тако  је нестало на хиљаде писама, фотографија. Само игром случаја, остале су по неке ствари, фотографије или писма, које нисам публиковао). У такве спадају и фотографије песника Р. Шајтинца, две које су сачуване (примљене крајем октобра 2012)

..

..

****
ПРЕПОЗНАВАЊА

Небеса, изнад мога села (мога света) боје индига, боје пепела,  без краја, и неко јато птица на југозападу које се врти у круг као матица. Мачак који се умиљава, бели принц, јунак  филма, сигнал... војска – каква војска? – она што је је прилегла на хоризонту,  једва приметна,  извиђачи?
Војска што ниче као травица зелена почетком јесени, војска о којој појма немам, о којој једва слутим сада. Војска, што надолази кроз време, не да ме пороби, не, војска  која не може без мене, коју – грубо је рећи- храним својом  мишљу. Војска без војсковође, којом командује стални раст и стално надолажење....
Војска која потискује зле слутње и тужне снове...
       Записано, одмах након буђења, пре  … можда месец дана. Данас је 26. Октобар 2015. Око 9, 32 ч. Одвезао у пола седам на Онколошку  Ш., снимање на ЦТ.  Вратио се у Принципову и чекам да ме позове, можда све заврши до пола једанаест? Кад сам дошао,наш Гаша је лежао испред бараке испод хризантема које само што нису процветале. Одмах је кренуо за мном,у кухињу наравно, а затим и у ову собу где спавам. На кревет. И спава дубоким сном. Његова пријатељица Чупе, лепа руска мачка пепељаста, узнемирила се док је Ш. улазила у ауто, јутрос. Ш. их храни, а Гаша преко дана, спава у њеном кревету као какав принц. А, да. То сам видео. На Онколошкој док сам чекао... једно пола сата. Нека болесница  седела је близу мене, сасвим обријане главе, читала неку подебљу књигу и гризла своје нокте, као да сиса прст. Нисам могао да не приметим, тај облик нервозе и престрављености вероватно те непознате жене ме је ... хтедох да напишем згромио .  Не,  поразио...  Подмукла боленштина једе изнутра.... Душевни удав... Сачувај, Боже!

Дневник очаја и наде

Понедељак, 13. Јун 2016.

Устао у 6: 00 да препаркирам ауто. Киша.
Кроз месец дана је Ш. 64. Рођендан. Дај Боже да га дочекамо, као и раније.Киша.
Дај, смири се, хоћу да одспавам још мало. Скувај себи кафу. Шта ти је?
Сањао како беремо црвене јабуке. Крадемо јабуке...
Релативно мирна ноћ. Једва заспао. Попила морфијум. Да је не боли...Киша.
Јуче, две паралелне пруге на небу . трагови авиона...
         (Седам дана касније, Ш. је преминула)
Снимак са једног од последњих београдских сајмова књига, који је Шоле посетила
......



Нема коментара:

Постави коментар