СУСРЕТ СА ИСТОРИЈОМСвака љубав имала је своју цену Иван Миладиновић | 28. август 2016. 16:47 . - Какви су били односи великих сила према Србији у последњих 200 година. Моћне државе ништа не чине из саосећања, већ искључиво у склопу својих интереса
БИЛО ком намернику, добронамерном или оном другом, који се затекне у неком од српских градова, врло брзо ће доћи до ушију бучне расправе домаћина о актуелној политици. Генетска страст наших земљака према странчарењу није никаква новост. У народу је одавно скована изрека о "бистрењу светске политике", која је ових дана и ових месеци поново на дневно реду. Коме се царству приволети: руском, америчком, немачком, кинеском... Аргументи - "за" и "против", пљуште на све стране. Површност и неутемељеност медија и неаргументованост разноразних аналитичара само додатно распаљују машту локалних свезналаца. Уз мало воље и лагано прелиставање хроника минулих времена може да се уочи да је то одвајкада било код нас Срба. И не само код нас. Готово код свих малих народа уочљива је склоност ка претераној захвалности према великим силама које су им у одређеном часу пружиле помоћ, стале уз њих, или их на било који начин заштитиле. Сведоци смо онога шта се ради у нашем комшилуку, како су Хрвати певали "Данке Дојчланд" или како се на Косову подижу споменици и дају имена улица и путева.
НА ВРЕМЕНСКОЈ скали ако се спустимо који корак уназад видећемо да је исти случај био и са нама. И данас Калемегдан краси споменик на коме пише "Волимо Француску као што је она волела нас". Па када су и ти Французи почели да нам из небеса шаљу "милосрдне анђеле", прекрили смо трагове те захвалности. Често смо потпуно губили из вида да ниједна велика сила у историји није никад ништа учинила - из саосећања или из моралне обавезе да слабијем помогне у невољи, већ само и искључиво у склопу својих интереса, који у једним светским околностима могу бити овакви, а у другим потпуно супротни. Свака велика сила је себи увек најближа и понаша се по диктату синтагме "и љубав има цену".
Често смо то заборављали. То се најбоље види на нашем примеру односа са Француском. Због пријатељства са Паризом, у политици, али и у историографији, стално се трудило да чашу захвалности што више допуњујемо и гланцамо, а да прелазимо преко многобројних ствари које су најблаже речено биле непријатне. Истицало се само оно што је Француску чинило лепом и најлепшом и правило од ње великог доброчинитеља српског народа, што је она у неким случајевима неоспорно и била.
Међутим, има безброј докумената који доказају да та Француска, од самог почетка нове српске државе, 1804. године, није показала ни минимум жеље да помогне Србима