О САЗВЕЖЂУ З најкраће речено

ИМА ЉУДИ КОЈИ ГЛЕДАЈУ У ЗВЕЗДАНО НЕБО И ВИДЕ ЗВЕЗДЕ. АЛИ ИМА И ОНИХ КОЈИ ГЛЕДАЈУ У ЗВЕЗДАНО НЕБО, И ВИДЕ САЗВЕЖЂА / Реч је о мисли Жана Коктоа коју је Кортасар преузео, а пре мене још неки књижевници. Дакле, та реченица припада многим писцима, свакоме на свој начин, и истински ме одушевљава: Карлос Роберто Гомес Берас (Порторико) Захваљујући Сазвежђу Заветина - својеврсној Зони преливања, где се различитост европских нација и култура, књижевности, уметности укршта, преплиће, стварајући нешто много боље што Србија, Европа и свет до сада нису имали... Настало је полазиште у културно-књижевни центар звани Сазвежђе ЗАВЕТИНЕ. Овде ће свако моћи да се обавести о сазвежђу ЗАВЕТИНА, и да одабере неки пут којим вреди да се запути... .Захваљујући овом Агрегату, одавде се може кренути у својеврсни електронски лавиринт београдских Заветина, иза којих не стоји ни велики ни прљав капитал, већ несебичност и неуморност српског писца, антологичара, романописца, уредника, издавача Беле ТУКАДРУЗА (М. Лукића) (фамилије и проверених пријатеља). У намери да потпомогне очување живе традиције, књижевности и алхемије, антропологије, упоредне религије, старог и новог балканског наслеђа, општекорисног за све слојеве српског друштва, Европе и човечанства, исконске културе, националне, европске и светске, Сазвежђе Заветина је показало и доказало да се може опстати и као алтернативни, неофицијелни издавач, немонополски, невладин, ненаметачки, и да се при томе не буде у опакој власти једног узаног или ширег круга ограничених визија... >>>>>>>> ЛеЗ 0007550Сазвежђе ЗАВЕТИНЕ

Newspapers Ecumenical

Newspapers Ecumenical
MEDIUM. Profil

петак, 29. јануар 2016.

Висок - 2. део (Стара планина - документарни филм)

Висок - 1. део (Стара планина - документарни филм)

 Објављено је 18.04.2014.

Висок - 2. део: http://youtu.be/2UgCjPKXme4

Документарни филм "Висок" на документарни и уметнички начин представља живот Старе планине кроз четири годишња доба. С неизмерним ентузијазмом и упорношћу, Владимир Манић је читаву једну деценију својом камером бележио живот планине. За многе импресивне призоре у животињском и биљном свету, он је понекад морао да остане у дивљини данима и недељама, покушавајући да продре у многе тајне. Тако се, на пример, по први пут на филму приказују новооткривена станишта птица која нису до тада забележена на нашим просторима и биљне врсте непознате науци.

Преко 100 сати снимљеног материјала о ретким биљним и животињским врстама, височким сточарима, старим насељима, манастирима и црквама, природним лепотама дивљих предела, планинских врхова, клисура и кањона уобличено је у филм који представља мозаик живота и вредно сведочанство за будућност.

Сценарио, режија, камера, текст, избор музике: Владимир Манић
Лектор текста: проф. Н. Илић
Текст читају: Р. Васиљевић, А. Паравина, Д. Радосављевић
Стручни сарадници: др Ј. Ћирић, др С. Сотиров, др Б. Грубач, проф. Б, Златковић, проф. Д. Јовић, дипл, инж. В. Захаријашевић, и С. Георгиев
Монтажа: Соња Пауновић
Трајање филма: 101 минут

уторак, 12. јануар 2016.

Бата враголан

ТАМО где не могу ни трактор ни багер, могу товарни коњи. Омалени, али издржљиви. Њихов власник Љубомир Петровић из Републике Српске обезбеђује огрев "за пола Шумадије", али и егзистенцију за рабаџије и већину углавном старачких домаћинстава у брдовитом селу Дулене код Крагујевца. Греју градове, овом помало замрлом селу "подгревају" наду.
Љубомир, родом из Сребренице, прича да се већ одомаћио у Шумадији и заједно са још двојицом колега месеце проводи у најзабитијим деловима Црног врха и Гледићких планина.
- Сечемо, меримо и доносимо дрва до центра села одакле их преузимају накупци, или други који огревом снабдевају Крагујевац, Рековац, Јагодину - прича Петровић, кога у овом селу зову Бата враголан. Раде од ране јесени па до великих снегова. Дневно извуку од петнаест до двадесет метара дрва.

Приколица са огревом спремна за купце у Крагујевцу


Имају шест коња који, у колони, један за другим, носе тешке товаре дрва из шумских гудура до центра села. Ту стрпљиво чекају да им газда скине терет и истовари дрва. Онда, опет назад.
- Знају пут, паметне су то и издржљиве животиње. Није им потребан водич - хвали своје "помоћнике" Љубомир Петровић.
ШКОЛА ПРАЗНА ТРИ ДЕЦЕНИЈЕУ ОВОМ селу постоји зграда основне школе, али учионице су празне већ три деценије. У селу има само шесторо деце школског узраста која путују у суседна села - Велике Пчелице и Горњу Сабанту. Некада је у Дуленима живело готово две хиљаде људи, а тренутно их је тек нешто више од 150.
Старина Крстивоје Марковић (76) прича да од овог посла живи већина, углавном старачких домаћинстава у овом селу.
- Омладине мало. Нашег пријатеља из Сребренице зовемо Бата враголан, весео је и увек спреман да помогне. Увече знамо да организујемо и дружења, иако већ раном зором морају да буду у шуми - каже Крстивоје.
Тежак је то посао, рударски, причају мештани. Извлаче дрва из урвина где машина никако да допре, а и човек тешко. За метар дрва добију од десет до дванаест евра. Онда у село стижу накупци, па купују по двадесетак евра. Ту је део зараде власника шуме. На пијацама у Крагујевцу цена је већ од 35 до 40 евра.
- Задовољни смо, зараде они, зарадимо и ми, свима добро. Попијемо понеку испред сеоске продавнице - каже Радослав Агатоновић (51), бивши радник "Заставе", сада, како каже, "пензионер на чекању".
Ту у центру села, где је у близини и дом културе који не ради, одвија се комплетан друштвени живот. Мештани наоко нехајно причају да је битно да се нешто дешава па како-тако. Циљ је да се масовније врате млади, село би, верују, брзо живнуло. Засад остаје само нада и тежачке приче из планинских гудура у борби за зараду и огрев. 


Огрејали пола Шумадије

среда, 06. јануар 2016.

Према предању, то је дрво које су пастири донели у витлејемску пећину и наложили га како би угрејали Богомајку и Христа. Истовремено, бадњак представља и самог Христа, па се зато често каже да ово младо, за Србе свето дрво, док разбуктава ватру на огњишту, јарким пламеном осветљава не само наш дом, већ и најмрачније делове људске душе, доносећи благодет хришћанског мира и љубави



НЕМА дана без очнога вида, нити праве славе без Божића!
Овим стиховима Петар Други Петровић Његош указао је на сав значај, сјај и величину празника Христовог рођења. Тајновиди владика Раде био је свестан да је Божић по много чему камен међаш у људској историји, али и догађај највишег ранга у интимној сфери сваког човека.
Ловћенски прометеј имао је на уму да се пре нешто више од два миленијума у Витлејему догодило чудо које је цивилизацију окренуло у потпуно другачијем смеру. Ниједан догађај није толико утицао на свет као што је то учинило рођење Исуса Христа. Сиротињска пећина у Витлејему, са сламом и јаслама, постала је место промене света, људи, њихових закона и осећања. Дете које је пре око 2.000 година дошло на свет, без силе и принуде, војске и оружја, само снагом љубави, вере и поверења, постало је господар света. Свега коју деценију касније, Христос је човечанство повео путем спасења и вечног живота. Чудо у Јудеји било је само први корак ка догађају космичких размера - Христовом васкрсењу. Његова победа над смрћу свакодневно пламти у срцу сваког хришћанина.
СПЦ и остале православне цркве уче своје вернике да се присећајући доласка Богочовека, призову у своја срца стрпљење, мир, љубав и праштање према свим људима.
Хришћанска вера на становишту је да је Богочовек и Спаситељ људи на свет дошао у варошици Витлејему у Јудеји, недалеко од Јерусалима, у време римског императора Августа и јеврејског вазалног цара Ирода. Син Божији није рођен у сјају и раскоши, већ у јаслама међу чобанима и животињама. Ноћ у којој је рођен била је подједнако чудесна као и његов каснији живот и дело.
Христос се у Витлејему родио готово случајно. Јосиф и Марија дошли су у овај град како би по наређењу римских власти били пописани. Како нису могли да нађу конак, склонили су се у једну од пећина у којој су чобани држали стоку. Марија је исте ноћи родила Богомладенца.
ЗВЕЗДА ИЗНАД ПЕЋИНЕНА месту рођења Господа Исуса Христа данас се налази црква подигнута још у време цара Константина. Она се, према предању, налази изнад пећине у којој је Исус дошао на свет, а његово место рођења обележено је шестокраком звездом. О Храму Христовог рођења данас се брину три цркве: грчка, римокатоличка и јерменска. Уз цркву Христовог васкрсења у Јерусалиму овај храм сматра се највећим хришћанским светилиштем.
У ноћи када је рођен Христос, на свету су се догодила многобројна чудеса - из камена у витлејемској пећини потекла је вода, на небу су заиграла три сунца, срушио се неуништиви Храм идола, а у Шпанији се појавио облак светлији од Сунца.
Српски народ овај дан проводи у породичним окупљањима око бадњака, у духу здравица, слоге и честитки. Празничну слику употпуњују празнична трпеза, топлина дома и међусобна љубав укућана. Божићње јутро и примање свете тајне причести за православне вернике означава и крај четрдесетодневног поста.
Догађај којем српски народ даје почасно место у обележавању Бадњег дана и Божића је уношење бадњака у кућу. Према веровању, са храстовим грањем на Бадњи дан у сваки дом улази и Исус, а слама која у кући стоји сва три дана празновања подсећа на ону у којој је рођен син Божји. Верује се да она кући доноси мир и Божји благослов.
Полазник је омиљена особа у породици. Са домаћином се на божићно јутро поздравља и љуби изговарајући речи: "Христос се роди!".
Храстово дрво одувек је важило за симбол плодности. Оно у себи чува поједине претхришћанске елементе. Према предању, то је дрво које су пастири донели у витлејемску пећину и наложили га како би угрејали Богомајку и Христа. Истовремено, бадњак представља и самог Христа, па се зато често каже да ово младо, за Србе свето дрво, док разбуктава ватру на огњишту, јарким пламеном осветљава не само наш дом, већ и најмрачније делове људске душе, доносећи благодет хришћанског мира и љубави.

Салаш СЕВЕРАЦА

Салаш СЕВЕРАЦА
Архив Сазвежђа ЗАВЕТИНА