О САЗВЕЖЂУ З најкраће речено

ИМА ЉУДИ КОЈИ ГЛЕДАЈУ У ЗВЕЗДАНО НЕБО И ВИДЕ ЗВЕЗДЕ. АЛИ ИМА И ОНИХ КОЈИ ГЛЕДАЈУ У ЗВЕЗДАНО НЕБО, И ВИДЕ САЗВЕЖЂА / Реч је о мисли Жана Коктоа коју је Кортасар преузео, а пре мене још неки књижевници. Дакле, та реченица припада многим писцима, свакоме на свој начин, и истински ме одушевљава: Карлос Роберто Гомес Берас (Порторико) Захваљујући Сазвежђу Заветина - својеврсној Зони преливања, где се различитост европских нација и култура, књижевности, уметности укршта, преплиће, стварајући нешто много боље што Србија, Европа и свет до сада нису имали... Настало је полазиште у културно-књижевни центар звани Сазвежђе ЗАВЕТИНЕ. Овде ће свако моћи да се обавести о сазвежђу ЗАВЕТИНА, и да одабере неки пут којим вреди да се запути... .Захваљујући овом Агрегату, одавде се може кренути у својеврсни електронски лавиринт београдских Заветина, иза којих не стоји ни велики ни прљав капитал, већ несебичност и неуморност српског писца, антологичара, романописца, уредника, издавача Беле ТУКАДРУЗА (М. Лукића) (фамилије и проверених пријатеља). У намери да потпомогне очување живе традиције, књижевности и алхемије, антропологије, упоредне религије, старог и новог балканског наслеђа, општекорисног за све слојеве српског друштва, Европе и човечанства, исконске културе, националне, европске и светске, Сазвежђе Заветина је показало и доказало да се може опстати и као алтернативни, неофицијелни издавач, немонополски, невладин, ненаметачки, и да се при томе не буде у опакој власти једног узаног или ширег круга ограничених визија... >>>>>>>> ЛеЗ 0007550Сазвежђе ЗАВЕТИНЕ

Newspapers Ecumenical

Newspapers Ecumenical
MEDIUM. Profil

петак, 12. фебруар 2016.

НИЈЕ СВЕ ПРОПАЛО / Мирослав Тодоровић


Нијесвепропалокадпропалосвеје”кажем тај стих Рајка Нога старом Гаврилу док,  уз грејану ракију, зборимо о пустоши села.  Богме, није, вели он. Чита књиге, зна да су у њима одговори на многа питања. Не чуди  се што матор пишем. Он је као и онај чича о коме ми је причао проф. и писац   Недељко Богдановић што тамо, у селуБучуму, купује књиге и  канапом их  везује. Нема витрину. На чуђење комшије шта ће му да чита књиге казао је: „Боље да читам него с будалом да разговарам“.
Тако и  стари Гаврило. Није пропало, право вели тај Ного, под пепелом увек буде нека жишка, ватра да се разгори. Само човек да не заборави. Све док о томе прича то постоји.  И ово око Косова није. Треба да имамо на уму као онај народ што казује: „Ако заборавим тебе, Јерусалиме, нека ме заборави десница моја или, нека ми буде ускраћена свака вишња помоћ...“
Ако човек заборави, неће земља. Прича казује како је негда у селу Безмеђе живео богат човек. Цело село његово. Једном док је радник копао јаму у шуми да затрпа угинуло марвинче   на по  хвата наиђе на остатке угарка. Ту била негда куће. Три дана је, прича казује, газда имања седео у кући о томе мислио. Онда заповеди да се  поваде међе, подели имање наполичарима и тако оста име селу Безмеђе. Друга  прича   казује како сусе негда на међи завадила браћа око имања. Када су потегли ножеве из земље се зачуо глас: „Памтим сто Радована и сто Милована што су овде орали“. Схвате браћа, поваде међе и оста име селу Безмеђе.
Ето, ако човек заборави, неће прича, неће камен, неће земља.  Право вели тај песник, и добро је крстио књигу: „Преко пепела“.Људи ће схватити када дође за то време. На дувар  чича закуцао исечак из штампе:
„…Село је одбрана од кризе. Када дође до слома светских финансија и банкрота Србије, биће пресудно важно како да се прехрани становништво. Онај који живи у небодеру и купује у супермаркету изненада ће се наћи у великој невољи када не буде могао да купи храну. Зато је важно да што више грађана крене на село и да обезбеди у сопственој производњи храну. Учите како се оре, копа, дрља, сади и одгајају животиње.“
Политика млаћење празне сламе не убраја се у обнову пољопривреде. Не помаже ту полемика. Кључна реч је: МОТИКА.
Подсети ме на оно пророштво што се већма остварује: „Људи ће се разредити, у селима поготову. Имаће да пешаче један до другог, да се нађу и испричају. И воде здраве за пиће неће имати, само у планинама и брдима.
Биће се људи на изворима да на ред за воду дођу. Из градова ће људи бежати, и то у колонама, неће имати од чега живети, посла неће бити, фабрике неће радити, а дугове држави неће имати од чега намирити. Неће људи ни хлеб имати чиме да купе. А порези ће бити на све што имају.“
О томе зборе два старца у пустој Трешњевици. Знају да за све постоји време и  разлози, и да ће бити боље.
 И зато пишем и не бринем више што се књиге мало читају. „Има овај посао смисла све док има ко да отвара наше књиге“, поручује ми песник Б. Р. Милановић када год решим да дигнем руке  од залудног писања. И све постоји док се о томе говори. И ваља говорити, подсећати да се не заборави. Јер, „ако те заборавим…“
Србија  је земља пустих села, о томе  треба  што чешће  да се  говори. То су, како учени кажу,  ресурси каквих мало која земља има. У њима ће се једног дана гајити здрава храна за коју ће се народи јагмити.  Ускоро ће из градова морати да се лате мотике, јер неће имати од чега живе. Оживеће села, и не само села, јер, каже песник:„Није све пропало кад пропало све је.”
И света књига поручује:„Што је било то ће бити, што се чинило то ће се чинити, и нема ништа ново  под сунцем…“




Салаш СЕВЕРАЦА

Салаш СЕВЕРАЦА
Архив Сазвежђа ЗАВЕТИНА