О САЗВЕЖЂУ З најкраће речено

ИМА ЉУДИ КОЈИ ГЛЕДАЈУ У ЗВЕЗДАНО НЕБО И ВИДЕ ЗВЕЗДЕ. АЛИ ИМА И ОНИХ КОЈИ ГЛЕДАЈУ У ЗВЕЗДАНО НЕБО, И ВИДЕ САЗВЕЖЂА / Реч је о мисли Жана Коктоа коју је Кортасар преузео, а пре мене још неки књижевници. Дакле, та реченица припада многим писцима, свакоме на свој начин, и истински ме одушевљава: Карлос Роберто Гомес Берас (Порторико) Захваљујући Сазвежђу Заветина - својеврсној Зони преливања, где се различитост европских нација и култура, књижевности, уметности укршта, преплиће, стварајући нешто много боље што Србија, Европа и свет до сада нису имали... Настало је полазиште у културно-књижевни центар звани Сазвежђе ЗАВЕТИНЕ. Овде ће свако моћи да се обавести о сазвежђу ЗАВЕТИНА, и да одабере неки пут којим вреди да се запути... .Захваљујући овом Агрегату, одавде се може кренути у својеврсни електронски лавиринт београдских Заветина, иза којих не стоји ни велики ни прљав капитал, већ несебичност и неуморност српског писца, антологичара, романописца, уредника, издавача Беле ТУКАДРУЗА (М. Лукића) (фамилије и проверених пријатеља). У намери да потпомогне очување живе традиције, књижевности и алхемије, антропологије, упоредне религије, старог и новог балканског наслеђа, општекорисног за све слојеве српског друштва, Европе и човечанства, исконске културе, националне, европске и светске, Сазвежђе Заветина је показало и доказало да се може опстати и као алтернативни, неофицијелни издавач, немонополски, невладин, ненаметачки, и да се при томе не буде у опакој власти једног узаног или ширег круга ограничених визија... >>>>>>>> ЛеЗ 0007550Сазвежђе ЗАВЕТИНЕ

Newspapers Ecumenical

Newspapers Ecumenical
MEDIUM. Profil

четвртак, 29. децембар 2016.

На усељење стигао и Деда Мраз

Дом подигли срцем за само 20 дана М. Н. | 27. децембар 2016. 22:55 | У пештерском селу Урсуле породици Бајрама Баждара обновљена кућа која је почетком децембра изгорела у великом пожару. Захвалност хуманитарцу Енверу Календеру и сјеничким предузетницима 
ЗАХВАЉУЈУЋИ несебичном ангажовању сјеничког хуманитарца Енвера Календера Линде и помоћи више сјеничких фирми и појединаца, за само 20 дана санирана је кућа породице Бајрама Баждара (36) из пештерског села Урсуле која је почетком децембра потпуно изгорела у великом пожару. - Почетком децембра били смо без игде ичега, сад имамо пристојан смештај у приземљу изгореле куће. Срећни смо и до неба захвални свима који су нам помогли. Знали смо да у Сјеници има пуно добротвора, али нисмо веровали да ћемо нови кров над главом добити за само 20 дана - каже Бајрам Баждар, који је после пожара са супругом Амелом (26), и троје деце - Аделом (6), Азелмом (3) и Ајланом (2) био смештен у комшијској бараци.
Гипсане радове на изгорелој кући обавили су Мујо Мусић, Харис Џигал, Алмир Тотић и Шабан Кораћ, за електро-радове био је задужен Бато Машовић, ПВЦ прозоре донирала је фирма "Кристал" Семира Рожајца, улазна врата браћа Туље и Аднан Муратовић, а ламинат Сејо Гурдеш. Елементе за купатило донирала су браћа Ватић и фирма "Клима-грејање" из Новог Пазара, плочице за купатило и намештај обезбедила су браћа Токовић... Породица Баждар добила је и новчани поклон од 500 евра од браће Ватић... Помогли су и други добри људи.

уторак, 27. децембар 2016.

ПРИЈАТЕЉИ СУ БЛАГО.Готово невероватна прича...

Поезијом лечи бол: Грлим га и чувам у детињству завичаја Милена МАРКОВИЋ | 26. децембар 2016. 18:00 | Коментара: 1 . Чедо Вукмировић се од бола за страдалим сином брани поезијом и у њој налази уточиште. Сину Данилу, покошеном на пешачком прелазу, посветио игроказ. Сећање на сина да буде лепше од наших живота
ВЕСТ је била кратка, готово неприметна, у хроници само једних дневних београдских новина, 15. јуна 2009. године. Читамо ту вест: "Голф у пуној брзини покосио је младића који је тек закорачио на пешачки прелаз у Улици Милентија Поповића". У овој вести није било ни имена жртве, ни онога који је том, пуном брзином угасио један млади живот. Име младића у реаговању на вест саопштили су његови пријатељи: "То је наш Данило Вукмировић". У потпису "За тобом жали твоја Банија". Од тада, ни слова. Ни речи. Безуспешно прелиставамо документацију... Ништа, као да је живот Данила Вукмировића (31) трајао колико и ударац у пуној брзини бахатог возача.
А онда се, пре неколико дана, догодила једна дивна и дирљива свечаност. Прогнани Банијци, писци, промовисали су на Новом Београду своје стваралаштво. Међу њима је био и Данилов отац Чедо Вукмировић. На подијум, пред препуном салом општине Нови Београд, мирно је, у инвалидским колицима, чекао ред да представи свој дуго, дуго писани игроказ "Позоришни зец".
Игроказ у стиху, коме претходи посвета: Данилу.
То је био наш путоказ до Вукмировића на адреси једне улице на београдској Бежанији. Питамо се - који су то путеви који човека доведу у крај који се тако зове, а који је на неки судбински начин повезан и с његовом судбином.
ДЕЦА СУ ЦВЕТОВИЧедо нам говори један свој стих: "Боли нас глава, што растемо као трава". Каже деца нису трава, они су цветови. А цветове треба неговати. Сваког тренутка, стално. И кад стасају и крену својим путем треба да им кажемо и покажемо да родитељска рука не губи топлину. "Рука, као лука и када је срећа и када је мука".
Врата је отворила Рада, Данилова мајка, Чедина супруга. Иза ње, у дневном боравку, у колицима је седео Чедо.
- Не устручавајте се - звучало је као да смо управо у кући обичних прича. На лицима наших домаћина нема оних трагова које откривају људе које је задесила велика несрећа. Трагова који вас блокирају, коче разговор... А велика је несрећа задесила Чеду и Раду. Некако се гомилала. Све је почело са ратом. Рада тужилац, Чедо инспектор у Сиску, угледни и успешни млади људи напуштају све. Рада са Данилом бежи за Београд, он са својим Банијцима остаје да брани Крајину. Рањен је у јуну 1992. године. У кичму. Болнички дани у Бањалуци, потом у Београду. Лекари кажу више неће ходати.
- Помирио сам се са тиме, у тренутку, преломио - говори нам. - Лакше ће бити Данилу, лакше Ради...
Без дома, без завичаја, у инвалидским колицима ... али Чедо Вукмировић је још увек имао све. Храбри га породица, жив је и има за шта живети. Данило, десна рука. Ослонац. Млад, пун енергије, духовит, предузимљив... ширио је око себе ону искричаву радост својствену младим људима. Са њим се кућа смејала и живела.
ПРИЈАТЕЉИ СУ БЛАГОЧедо Вукмировић каже нам да игроказ - његова посвета Данилу - можда не би никада стао међу корице књиге да није било Чединих земљака и пријатеља Милоша Кордића и Милоша Бајића ("пријатељи су благо"). Они су га охрабрили да објави игроказ. Потписао га је издавач - Завичајно удружење Крајишника "Никола Тесла", Пландиште.
А онда је далеко од рата, у Београду, Чедо изгубио све. Сина. Једино дете. Изгубио због нечије бахатости.
У кући Вукмировића, на комоди, Данилове фотографије. Фотографије за читав албум. Готово је опипљив бол с којим живи ово двоје људи, а тешка тишина која их окружује. Очигледно је да се устручавају да деле бол, да причају о трагедији.
- Немојте, молим вас, да фотографишете. Шта то другим људима значи... - моли нас Рада уз сузе...
- Ни Данило то не би желео. Знамо ми то - Говори Чедо, свако мало притишћући руком груди. - Наш син живи са нама. Ми с њим разговарамо. Какав је био? Такав, као што је сваком родитељу дете. Ми живимо мером живота нашег сина, тако да га наша љубав и успомена на њега не унизе тугом. Ниједном сузом. Он је заслужио да се трудимо да све делује лепше од наших живота. Тешко је у то проникнути споља. Тешко, јер неког снажно волиш, имаш га, па одједном немаш...
Достојанствено носе свој бол ово двоје људи, очигледно везани снажном љубављу. Величина те љубави бол и неправду покушава да потискује у сваком тренутку и на сваком месту.
Не жели Чедо Вукмировић да говори о томе кроз шта су његова супруга и он прошли док се судски спор годинама вукао. С каквим су се све онељуђеним лицима сударали. И како су на крају примили вест да је убица њиховог сина ослобођен. Да нико није крив што Данила више нема. Што је закорачио на улицу, што је у пуној брзини на њега ударено, што је прекинута његова младост, што су Вукмировићи остали без јединог детета...

Салаш СЕВЕРАЦА

Салаш СЕВЕРАЦА
Архив Сазвежђа ЗАВЕТИНА