О САЗВЕЖЂУ З најкраће речено

ИМА ЉУДИ КОЈИ ГЛЕДАЈУ У ЗВЕЗДАНО НЕБО И ВИДЕ ЗВЕЗДЕ. АЛИ ИМА И ОНИХ КОЈИ ГЛЕДАЈУ У ЗВЕЗДАНО НЕБО, И ВИДЕ САЗВЕЖЂА / Реч је о мисли Жана Коктоа коју је Кортасар преузео, а пре мене још неки књижевници. Дакле, та реченица припада многим писцима, свакоме на свој начин, и истински ме одушевљава: Карлос Роберто Гомес Берас (Порторико) Захваљујући Сазвежђу Заветина - својеврсној Зони преливања, где се различитост европских нација и култура, књижевности, уметности укршта, преплиће, стварајући нешто много боље што Србија, Европа и свет до сада нису имали... Настало је полазиште у културно-књижевни центар звани Сазвежђе ЗАВЕТИНЕ. Овде ће свако моћи да се обавести о сазвежђу ЗАВЕТИНА, и да одабере неки пут којим вреди да се запути... .Захваљујући овом Агрегату, одавде се може кренути у својеврсни електронски лавиринт београдских Заветина, иза којих не стоји ни велики ни прљав капитал, већ несебичност и неуморност српског писца, антологичара, романописца, уредника, издавача Беле ТУКАДРУЗА (М. Лукића) (фамилије и проверених пријатеља). У намери да потпомогне очување живе традиције, књижевности и алхемије, антропологије, упоредне религије, старог и новог балканског наслеђа, општекорисног за све слојеве српског друштва, Европе и човечанства, исконске културе, националне, европске и светске, Сазвежђе Заветина је показало и доказало да се може опстати и као алтернативни, неофицијелни издавач, немонополски, невладин, ненаметачки, и да се при томе не буде у опакој власти једног узаног или ширег круга ограничених визија... >>>>>>>> ЛеЗ 0007550Сазвежђе ЗАВЕТИНЕ

Newspapers Ecumenical

Newspapers Ecumenical
MEDIUM. Profil

уторак, 28. март 2017.

Књижевност која се не може фалсификовати / Белатукадруз

Ево  на шта смо скретали  пажњу у часопису "ЗАВЕТИНЕ Плус ултра" почеком овог миленијума:

..

..
факсимил   почетка  овог вапаја, видети више: 00001  ЗАВЕТИНЕ Плус ултра, 5-14 / 2000. 


.
Шта се променило од тада, од 2001. године до данас? 

   Радо бих да саслушам неку новост, ако је има. А не разговор глувих телефоном. А не часописе који разговарају сами са собом...

Све што је вредело нестаје, без трага. Куда? Зашто? Како? Да ли се још негде на свету тргује,као што тргују наши уредници наших часописа? И куда то води?

Та серија "ЗАВЕТИНА" је успела да се одржи неколико година, без подршке  и друштва, српске државе, без подршке филантропа. А онда је и тај часопис престао да излази , јер уредник као издавач више није могао да штампа тај часопис, да не бих своју најужу породицу довео до просјачког штапа, до глади. 
    Шта је остало од тога часописа, од прокламованих идеја?
    Нису нам украли тај часопис, тј. назив, као што су то учинили политичари тзв. "Треће Србије", који су без имало срама преузели, а затим од  од њега врло брзо одустали. 
    Понекад ми се чини, да смо преуранили са тим часописом, да смо прерано закукурикали. Иако се нама чинило обрнуто  - да је прекасно за много шта. 
    Јесу ли се те издавачке идеје оствариле у оквиру "Сазвежђа ЗАВЕТИНЕ"?
     
     Ваљда ће се  наћи неко да исприча причу о часописима "Заветина", поготову о оним угашеним, али, молим без хвалоспева!
     Мени се чини да идеја "Заветина", никада неће нестати упркос свим гушењима, турбуленцијама српског друштва, лутањима и ћорсокацима, завођењима и фолирањима. У суштини то је идеја обнове и треће српске ренесансе.
    Откако сам као професор отишао у пензију, одлазим у своје родно место, и тамо се вијем од Васкрсенија (не до Петровог поста - докле у Србији трају заветине, већ понекад и)   до Светог Аранђела јесењег. Из села се српско село боље види и чује. И ево, и овог пролећа сам поранио, баш у време кад у Звижду и крушке и трешње и шљиве цветају, а кајсије прецветавају...

* *


..   Ово је мала трешња у дворишту Лукића у Мишљеновцу, коју је засадио један од уредника "Заветина" (млађи Лукић). Ни метар порасла, а већ цвета  - погледајте ту лепоту. Уредник који ју је засадио најмање је три пута виши од ње, али временом ће та мала трешња порасти, и надрасти и уредника  и читаву летњу редакцију "Заветина".


..    Тај уредник је и песник, и видите примило се оно што је посадио.
   Колико таквих песника, или писаца данас још, уопште, овде има?

...



























    Ето шта нас је на нашој ливади покрај Пека дочекало данас поподне!
    У овој слици за мене има много више подстрека него у ономе што се пише о објављује у Србији последњих четврт столећа.
 
... Док смо ишли Просјанским путем према реци, одједном смо видели црнило пожара који је можда претходног дана прогутао скоро хектар прашумског растиња. То је троугао у чијем једном углу стојим; иза је црнило пожара, дело паликућа; да ли ће и то остати, помишљам, од данашње српске књижевности, после неког неизбежног пожара? И од чега ће нова настајати? Од ретких луковица?














...
Нова књижевност ће се бранити и развијати као дивља трешња, као ова наша дивља трешња крај остатака салаша покрај Пека, који је однео тај помахнитали Пек, који полуди једном у сто година. Упркос свему. Упркос тим гадовима који је нападају гризу, упркос тим рупама које су у стаблу избушили шарени дугокљуни детлић. Видите да та дивља трешња цвета упркос свему.
А погледајте њен доњи део стабла!






















..
Или погледајте, само неколико метара даље, од те трешње,тај остатак зида бившег салаша - колико симболике и живота у њемуз, упркос свему, стихији, годинама, и моћној алхемији заборава!





































.. Сви ћемо једног дана бити као тај део зида, остатак чуда и живота, чудо непролазности, моћна магија против Потемкинових села и незапамћеног упињања недаровитих и алавих да се овековече, и да прохода њихова лаж као највећа истина света.
   Не може.
   Не може.
 
    Само нам амбициозни и себични, самољубиви краду ово земаљско време.
   
    Спречавају обнову.
     У селу ме је чекало тужно писмо писмо старе другарице из редакције "Треће Србије"  (Драги пријатељу, /  Пролеће стигло. Све кренуло да ниче и расте. Видим теби бркови прете да порасту у брчине! Шалим се! Лепо ти стоје. Као да истичу твоју мудрост и знање и тврдоглаву упорност староседеоца. Како си? Како су ране? Да ли зацељују? ...) Шта да напишем као одговор? 
    Више верујем травама и копривама мартовским него песницима који ме окружују, него уредницима књижевних часописа, или толиких печурки званих нова изд. предузећа.
    ....
    (У Мишљеновцу крајем марта 20017)











четвртак, 16. март 2017.

МАНИСТРА, посмртно објављена књига Шолета Соколовића

Шоле (грађанско име Ратомирка) Соколовић, крај лета 2014. године, у Црној Трави, једном од завичаја Соколовића - фото "Заветине".


  Уочи Младенаца 2017. године, „Заветине“, тј. Сазвежђе З, учиниле су доступним  најширем могућем читалачком аудиторијуму читање и преузимање књижевне заоставштине Шолета Соколовића (1953 - 2016) под насловом  „МАНИСТРА“. Књижевну заоставштину  је приредио и поговор и напомене написао Белатукадруз (алиас М. Лукић). На више од стотинак страница, донете су у целини (оним редом како су својевремено и штампане) две књиге које је Шоле објавила за живота, са исправком уочених шт. и других омашки, као и нешто радова из рукописа који су остали после њеног одласка са овог света, а чувају се у Документационо информационом Центру СЗ, у Звижду (према њеној вољи). Књига је обогаћена  и фотографијама  из архива „Заветина“, и тако је сачувана не само успомена на ову племениту и несебичну вредну Српкињу,  већ је остало и сведочанство  на један крај не много познат у Србији, и један замах. Књига се може читати  у оквиру Позајмне, виртуелне библиотека ДЦЗ ,1 (књиге) Библиотека дигиталних издања - књиге,  бесплатанпреглед, али и на две друге локације Српске новине>>>>, и Цариградским друмом... Постоје велики изгледи да књиге буде одштампана  до средине лета ове године и као књига.


недеља, 19. фебруар 2017.

ИШЧЕКИВАЊЕ ПОБЕДЕ ИСТИНЕ И ПРАВЕДНОСТИ, ПРОЛЕЋА, ОБНОВЕ...


II ПЕСНИК МИРОСЛАВ ЛУКИЋ.          Свака рана је извор



                " -  Музика и хлеб, млеко и вино, љубав и сан :  бесплатно. Велики смртоносни загрљај противника који се воле : свака рана је извор. Пријатељи добро оштре оружје, спремни за завршну распру, распру на смрт за цео живот..."
 
         (Октавио Паз, Песник, ХИМНА МЕЂУ РУШЕВИНАМА, Београд, БИГЗ, 1990 , стр. 66)

                Линија прскања   -
            линија ванредне синтезе

                 "И  наша лирика добиће тајанствену моћ, коју имају лирике источних народа, ако будемо умели везати најлепша и најстарија места Вишњића, преко Његоша и Бранка, са нашом кубистичком сликом Карадага, Далмације, Срема, у којој су  и наши ликови.  Ко зна колико планина и манастира дува кроз наша тела, у ово столеће.  Још једном нас чека огромном судбином наш XИВ и век.  Сва су песништва једно море око земље, и бог животворни таласа се по њему од народа до народа.  Копајте, и на камену Херцеговине ено чекају речи, у Старој Србији облици, а ванредне земље  помоћи ће нам.  Рађања и блуди, патње и поноси пропеваће.  Бићемо дивни и чудни играчи над висоравнима и морима, видни надалеко, до Азије и Африке, и играћемо од љубави".
               ( Милош  Црњански : Наша лирика , Алманах Бранка Радичевића , 1924.)

                Лукић је у једном тренутку завапио :               
                држе ме у запту, више од триста година!
               УЗАЛУД, УЗАЛУД!

                Ја подижем устанак,
окупио сам довољно устаника :
четири стотине и двадесет страница,
написаних скоро пре десет, пре
педесет година. . .

                Ова Лукићева  песма је датирана  : 1995.  година.
        Она се може читати и као исповест и као поклич једног бунтовника, истинског, који се усудио на најтеже, подигао је устанак Речи, верујући у њихову снагу и делотворну, тајаствену моћ.  Нико као овај песник (осим  књига Лукићевог млађег брата песника Александра )  не разара толике привиде, лицемерја и подлости епохе, стојећи на вечном бранику  ПОСЛЕДЊЕ ОДБРАНЕ, себе негујући и горећи на сопственој ватри, суделујући у  култу аскезе -  како сам вели у једној од изврсних песама (УМЕСТО ПОГОВОРА) -   претварајући се у Диониса  да би био рашчеречен, да би будан ступио преко прага смрти како би се почистио и добио своје вечно обличје.
               Догодило се једно од најлепших чуда у српској књижевности на измаку последњег миленијума : пре повратка Богу, претходио је песников "повратак самоме себи, свему -   / АПСОЛУТНОМ, поезији -  аскези  / самопрегора и херојства" . . .
                 Мали је број оних (и то су углавном песници -  не критичари! ) који су, одмах по објављивању,  уочили вредност првог издања АРХИВА У ОСНИВАЊУ, 1 -  2, али нису имали довољно смелости -  у својим оценама -   да иду до краја као што је аутор те књиге ишао.
                Циљ овог писца је,  као песника, романописца, есејисте, али и као човека -   "доспети до  / личности УНИВЕРЗАЛНОГ ЧОВЕКА и / успостављања изворног поретка ствари". 
                (...)
                "Слика"   о књижевном животу, и о његовим актерима, и о неприродним условима у којима се развијала послератна српска књижевност, фалсификована је и искривљена.  О томе би требало да проговори подробније, непристрасније, критичкије и што је могуће објективније, нараштај који ће доћи, који долази -  не она књижевна критика и историја коју пишу деретићи и ини, бивше  комитетлије, "лутани", "Велики везири и паше, књижевни и идеолошки јањичари" (в.  Лукићеву песму  УРЕДНИЦИ).

                За писца ових редака, Мирослав Лукић је као песник, имајући у виду пре свега   АРХИВ У ОСНИВАЊУ, 1 -  2, али и његове песме  из циклуса романа  ПУШТАЊЕ ВОДЕ МРТВИМА ЗА ДУШУ (Земља Недођија, и крај романа Ујкин дом, последње поглавље), један од најзначајнијих песника ХХ века, песник синтезе, несебични песник, песник самопрегора. 
                За Лукића
                Поезија је алхемија, град ћилибара,
                град саграђен од злата, од
                прочишћене душе : последња одбрана. . .

              (Видети поново песму : УМЕСТО ПОГОВОРА )
Песник Лукић данас, 2017.


            *
                Лукић је, још сада далеке 1973.  године, написао изврсну кратку песму ЛИНИЈА ПРСКАЊА ( в.  у првом издању АРХИВА У ОСНИВАЊУ, 1 -  2, циклус ПРЕОБРАЖЕЊЕ И ДРУГЕ ПЕСМЕ О КРАЉИЦИ МАБ), која је само на први поглед доживљај једне олује : она има и своје симболично значење. 
                Та линија прскања јесте она линија по којој су пуцали шавови епохе.
                У овом новом, другом допуњеном и проширеном издању АРХИВА У ОСНИВАЊУ, Лукић је придодао  и циклус песама   ( И : РОМАН У СТИХОВИМА  ( Буђење, усред море, негде у Огњеној Земљи), двадесетак нових, необјављиваних песама -  безмало, читаву једну збирку. 
                Бог је вероватно имао посебне намере када је овог песника  изложио вишедеценијској игноранцији и самоћи. 
                Лукић се гади "историје јер је несавршена и једна од метафора Пакла на земљи".  Ако се пође од тих речи, које је недавно изрекао у једном од  интервјуа, ако се  узму у обзир приликом тумачења "И : РОМАНА У СТИХОВИМА ", онда се, у ствари може видети да  је овом песнику била и јесте циљ љубав и савршенство, љубав јер њен прави карактер одређује судбину, савршенство  јер оно не трпи илузије, и води  синтези, Свезначењу.
                ("Говорим о паклу -  каже Лукић свом саговорнику Батрићу Церовићу -  јер људи не схватају да је то свет чудовишта и кошмара, овде на земљи, неприродности, зла и обмана, а не добра и истине.  Не верујем у вође, поглаваре и "турпије", и у све оно што затупљује, што укалупљује човека и неизбежно врши над њим насиље : Бог никада не врши насиље на човекову свест, па се према томе сваком верујућем указује онако како га овај замишља, односно приближно тако. . .  Не очекујем да ће се читати моје књиге и да ће их разумети многи, јер природни и чулни људи о Сну и божанском мисле само као о свету и о оном што је у свету.  Мене је увек више привлачило, и као песника, и као романописца, оно Унутрашње у човеку, Духовно.  Духовни човек, или духовно у човеку, окренуто је небу, светлости и топлини. . .  Свестан сам епохе у којој живим и њених главних токова -  тамо је доминантан чулни и природни човек, острашћен и апатичан, преварен и изневерен скоро од свих ; зар да га и писац романа вара? "  в.  САВРЕМЕНИК плус, 55 -  57 / 1998, стр.  88)
          Погледа ли се на "позорницу" и "актере" "РОМАНА У СТИХОВИМА", видеће се да је реч о паклу, овом и овде, о наличју епохе и њеним ћорсокацима, о својеврсној пустињи и месту искушења. 
                После  "РОМАНА  У СТИХОВИМА", следи циклус  "ПУСТА ВОДЕНИЦА", који ће у четвртој и претпоследњој књизи  АРХИВА У ОСНИВАЊУ, 1 5, у МОАРИ ПАРАСИТИ добити препознатљива и универзалнија обележја. . .

                                *
                То песничко петокњижје може се читати као једна књига, својеврсна синтеза на крају века хокус покуса.
                Читаоцима у будућности и у веку који долази, та синтеза ће се чинити као природна, нужна, подстицајна.  Оно по чему се овај песник разликује  од  многих других у овом веку на измаку, то је да се послужим  изразом Г.  Башлара   ИНТИМНА НЕИЗМЕРНОСТ.  Лукић је расни песник, један од оних који су дошли из тзв.  побочне линије, онај који је годинама сазревао у најдубљој самоћи, као и Рилке, онај који зна да је  свет "велик"  и у њему и у свему око њега, и далеко од њега, "дубок као море".   То је песник кога простори увек чине ћутљивим, то је песник који осећа да се уздигао до достојанства  бића или предмета које је именовао, прозвао или им се диви.  Г.  Јагличић,  млад и даровит човек, наслутио је богатство ове поезије међу првима у српској књижевности.  За Лукића је, као и за Пастернака, песничка слика веома важна, јер је  увек "излаз из тешкоћа,  а не. . .  циљ сама себи".  На некакав чудесан начин спајајући огромну културу и натпросечан интелект, са истинском страшћу, Лукић је, обилазећи салаше напуштене свога завичаја -  Звижда и Хомоља -  као научник с лупом у рукама, обилазио и вршио открића.  Лукић је песник најразноврснијих тема, који су као екстракт сабијени и напоредо уплетени у песничку слику.  Узалудно је поредити га са било ким у нашој поезији конкретно, са најбољим остварењима, рецимо М.  Данојлића, јер Лукић има за учитеље много шири круг обожаваних претходника  од  најранијих и најдревнијих времена људског постојања до данашњих дана.  Лукић, како је његов млађи брат песник Александар међу првима  уочио, не припада ником другом до себи.  Не припада савременим правцима који "замишљају да је уметност као фонтана, а она је -  сунђер".  Не, његова уметност све усисава и свиме се напаја.  Понекад, као код Пастернака, Лукићева поезија има  форму " откривања скривених односа и суштина живота".  Када се чини да је "прозаично -  данојлићевска", то је  само први површни утисак, јер функције описа, психолошког или објективног, не могу бити од помоћи.  Ова поезија изражава нешто друго, а не оно што се објективно нуди изражавању.  "Оно што би требало изразити, то је скривена величина, нека дубина. " ( Г.  Башлар, ПОЕТИКА ПРОСТОРА, Београд, Култура, 1969, стр.  234).  Један од циклуса Лукићеве књиге ЗЛАТНИ РАСУДЕНАЦ, носи наслов  Шумска краљевина ; мислите ли да је то случајно? Мислите ли да је то само опис неке балканске хајдучке локалне топографије? Не : то је шума која хуји, у којој тишина "згуснута" -  како би рекао Башлар -  "трепери, дрхти, живи хиљадама живота.  Али ти шумови и покрети не ометају тишину и мир шуме.  (. . . ) Шума је душевно стање" (Башлар, нав.  дело, стр.  236).  Лукић је песник кога густа раздаљина дели од морала и од градова.  Лукићева шума и шумска краљевина заснована је на његовим најстаријим сећањима, а нека имају стотину, хиљаду и више година.  Његова шума и шумско царство није литература, већ близина моћи неизмерности, један њен валер, или путоказ  према заборављеним путевима интимне дубине.  Ако у Лукићевој поезији има прозе, а има је, то није мана.  То је свесно учињен покушај.  Лукић је  игнорисао ту строгу поделу на поезију и прозу, чинио је то годинама радећи на АНТОЛОГИЈИ ФЕНИКС, која би могла бити (и јесте), ЖИВОТНО ДЕЛО, у животу неког другог, писца.  Било би пожељно урадити анализу улоге уметничке слике у петокњижју РАЈСКА СВЕЋА, или  у изврсним Лукићевим романима : Дневник за Сенковића,  Литургија и Ујкин дом, и верујем да би се дошло до пастернаковских закључака о односу  прозе и поезије.  Пастернак је о томе писао, у два наврата, сасвим изричито ( у "Заштитној повељи" и у  говору на Првом конгресу совјетских писаца, августа 1934). 
                Присетимо се  :
                а ) " Ми сликамо људе да бисмо их заогрнули атмосферским временом.  Атмосферско време или, што је једно те исто, природу -  да бисмо је заогрнули нашом страшћу.  Свакидашњицу утискујемо  у прозу ради поезије.  Прозу увлачимо у поезију ради музике"  ;
                б ) " Поезија је проза, проза не у смислу збира нечијих прозних дела, него сама проза, глас прозе, проза у акцији, а не проза о којој се приповеда.  Поезија, то је језик органског факта, то јест факта са живим последицама.  И, наравно, као све на свету, она може да буде добра или лоша, зависно од тога хоћемо ли је сачувати недеформисану или ћемо успети да је покваримо.  Али, било како било, управо оно што је чиста проза у прекопираном, изворном интезитету, то је, у ствари, поезија"  (цитирано према књизи Борис Пастернак : ЛИРИКА, Београд, Рад, 1972, в.  увод Лирика Бориса Пастернака Миодрага Сибиновића, стр. 21 -  22)                     

                *
                Велики усамљеник, као Андрић, Лукић је сазревао у самоћи, дугој и дубокој самоћи, која "није тако мртва и једнолична као што може да изгледа онима који је не познају.  Као и активни живот, она познаје промене и супротности.  Час  је горка као лек, од којег не бива боље, час бљутава и отужна као свагдашњица, од које је човек побегао, час слатка и опојна као наговештај неке друге, још веће и заносније сласти коју само слутимо".
                Овај песник радо пева о свом завичају, о  планинама, јер нема урођени страх од планине, шуме и дивљине.  Његови преци нису давно сишли са планине, његови стари родитељи још увек живе на обронцима Хомољских планина.  У једном од есеја посвећеном опусу младог песника Јагличића ( в.  ново, друго и допуњено издање МУЗЕЈ НЕМОГУЋЕГ РАТАРА), Лукић пише о пустоши планине са сетом, он је се не боји нити бежи од ње, као од звери.  Он јој се враћа као чистоти и невиности детињства, невиним даљинама и нечему првобитном и исконском.  Песник и писац Лукић је изабрао најтежи начин живота : он живи  за будућност, бори се против баријера, заблуда, предрасуда и димних завеса, лаких решења, и свега онога што види и осећа пред собом, упркос томе што је то стварно, тврдо и огромно и наизглед непомериво као планинска громада.  Живи за нешто у шта је од свога почетка веровао и што је као младић само наслућивао, некад јаче, некад слабије -  у далекој даљини, што му се привиђало као царска папрат или као златна магла негде иза брега. . .

                *


                Шта је ТО? Да ли је то изрециво?
                 
                Је ли то : дубљи, истински повратак  српском модернизму : оном што је он био заиста у најдубљим чежњама његових најистакнутијих актера ( Р.  Петровића, Црњанског, Настасијевића, Винавера. . . ) ?
                Намерно не кажем : и у остварењима. 
                Јер, ниједном од наведених писаца није пошло за руком да заокруже свој књижевни опус и да му дају величанствени печат.
   Црњански је, можда, био понајближи томе, тај песник само једне књиге песама. . 

                *
                Лукић је написао не једну, него низ ванредних песама о трагизму живота, судбине, љубави, постојања, историје, које ће читаоци откривати у временима које долазе и у Србији и тамо где се говори српски језик, али и на другим језицима Европе и света, када ово песништво почне да се прелива преко међа језика на којем је испевано :
                Заштитна повеља, Рајска свећа, Фабрика лутака,  Краљице и краљеви, Повратак у Елеузину, Шумска чума, Недотерани фрагменти песама о љубави и смрти Стоће Циганина,  Дубока песма немогуће љубави или Скривање босиока, Поново  пронађен извор, Змија, Одјек Предговор тами и нестајању, После тридесет година, 1966 -  1996, Последњи кинески цар, Крај ХХ века. . ., Фрагмент отет од ветра, Вече уз  Радио -  Слава,  Уредници, Нобелова награда, Уместо поговора,  Капија прекопута, Хомољски мотиви (Свеска ВИИ) ( 1 -  9), Линија прскања, Историја јучерашњег дана. . ., Свесловенске песме (а, б, в, г), Обасјани спрудови, Лакомица, есеј,  Како се прави нови корак у уметности, Затим, према светлости. . .
        
           = извор: Александар Лукић Саватије Иг. Митровић     Батрић Церовић    НА ВЕТРУ, НА ЧИСТИНИ,НА ВИСИНИ: Мит и метафора. - Опус  Уметност махагонија Мирослава Лукића. - Уредник и рецензент  Tomas Daniel  Bueno  Dos  Santos -  Brodica. -  Издавачи Edition Sectio Caesarea, Парис.  Мобаров институт, Београд, 2000..  
                Припрема  и штампа:  Студио српских библиофила
                Бела мануфактура Press, Мишљеновац, 12 254 Раброво (Кућа Лукића)

                 Одломак, стр. 37 -42

Салаш СЕВЕРАЦА

Салаш СЕВЕРАЦА
Архив Сазвежђа ЗАВЕТИНА