О САЗВЕЖЂУ З најкраће речено

ИМА ЉУДИ КОЈИ ГЛЕДАЈУ У ЗВЕЗДАНО НЕБО И ВИДЕ ЗВЕЗДЕ. АЛИ ИМА И ОНИХ КОЈИ ГЛЕДАЈУ У ЗВЕЗДАНО НЕБО, И ВИДЕ САЗВЕЖЂА / Реч је о мисли Жана Коктоа коју је Кортасар преузео, а пре мене још неки књижевници. Дакле, та реченица припада многим писцима, свакоме на свој начин, и истински ме одушевљава: Карлос Роберто Гомес Берас (Порторико) Захваљујући Сазвежђу Заветина - својеврсној Зони преливања, где се различитост европских нација и култура, књижевности, уметности укршта, преплиће, стварајући нешто много боље што Србија, Европа и свет до сада нису имали... Настало је полазиште у културно-књижевни центар звани Сазвежђе ЗАВЕТИНЕ. Овде ће свако моћи да се обавести о сазвежђу ЗАВЕТИНА, и да одабере неки пут којим вреди да се запути... .Захваљујући овом Агрегату, одавде се може кренути у својеврсни електронски лавиринт београдских Заветина, иза којих не стоји ни велики ни прљав капитал, већ несебичност и неуморност српског писца, антологичара, романописца, уредника, издавача Беле ТУКАДРУЗА (М. Лукића) (фамилије и проверених пријатеља). У намери да потпомогне очување живе традиције, књижевности и алхемије, антропологије, упоредне религије, старог и новог балканског наслеђа, општекорисног за све слојеве српског друштва, Европе и човечанства, исконске културе, националне, европске и светске, Сазвежђе Заветина је показало и доказало да се може опстати и као алтернативни, неофицијелни издавач, немонополски, невладин, ненаметачки, и да се при томе не буде у опакој власти једног узаног или ширег круга ограничених визија... >>>>>>>> ЛеЗ 0007550Сазвежђе ЗАВЕТИНЕ

Newspapers Ecumenical

Newspapers Ecumenical
MEDIUM. Profil

Листајући књиге Библиотеке ДЦЗ

Да ли сте можда били у прилици да прочитате ову књигу? 
Ако нисте, потражите је у библиотеци...

..

..
Виктор Шкловски

ДИВЉА ТРЕШЊА
У целој нашој земљи расте дивља трешња — од Белог до Црног мора.
Дивља трешња воли да расте на обалама речица, воли и у шуми, густој. Цвета у рано пролеће белим, дугачким гроздовима, понекад малчице ружичастим. Дивља трешња цвета у рано пролеће. Говоре да се у то време смрзава: када се храст расцветава и он се, такође, смрзава, пролеће код нас увек пролази с прекидима.
Јаснопољанска башта сачувала је делове старог Засека.
Постоје тамо алеје које се зракасто спајају на једном месту — тамо је пре свирао оркестар, када су се мајка Лава Николајевича и његов деда кнез Волконски церемонијално шетали — затим је врт зарастао како је стигао, често су га уништавали и преуређивали.
На том месту, где су срушили стару кућу Волконског и продали материјал, расте дрвеће. Израсла је густа шума.
Лав Николајевич је био вредан домаћин; једаред је приметио да је дивља трешња израсла на путељку и пригушила лесковик.
Дивља трешња није расла као жбун, већ као стабло високо око осам метара, како је записао Лав Николајевич. Била је коврџава, ракљаста, осута светлим, мирисавим цветовима.
Надалеко се чуо њен мирис.
Речено је: посећи трешњу.
Радници су затапарали секирама. Дошао је домаћин и видео да обарају трешњу, која је на путу.
Сок је стално шљискао испод секире, доспевајући на сечиво, а дивља трешња је подрхтавала гроздовима цветова.
Очигледно, судбина, помислио је Толстој и прихватио се секире.
Сваки је посао весео — весела је и сеча.
Домаћин је заборавио о дивљој трешњи, о њеним цветовима. Само је мислио о томе да је што брже обари.
Толстој се задувао, спустио секиру, заједно са сељаком налегао је на стабло — дрво је било тако дебело да се није могло обухватити са два длана.
Заљуљали су дрво, задрхтало је лишће, прокапала роса: почеле су да сипе беле, миришљиве латице.
Још више су притисли стабло.
Као да је неко викнуо у стаблу.
Тамо, у дрвету, као да се чуо плач.
Затутњало је у средини; стабло је пало.
— Греота — рекао је сељак.
Толстоју  је, такође, било жао.
Оно се преломило код усека и лежало је, ослањајући се гранама и цвећем у трави; подрхтавали су листови и цветови.
Прошле  су  године.   Опет  су   чистили  путељак   који  је   зарастао.    Секли су дивље руже и пруће. Наишли су на дивљу трешњу.

Трешња, велика и раскрупњала, израсла је испод липе. Посекли су је лако, код самог корена: корен је био труо.
Хтели су да одвуку стабло, а оно као да се прилепило за липу, мислили су да се негде закачила.
Радник је нашао друти корен на путу: трешња је ооетила да јој нема живота под липом, ухватила се граном за земљу, грана се претворила у корен. Стари корен је оставила.
Тада је схватио Тодстој -  израсла  је  та, прва, трешња на путу.
Лепо цвета дивља трешња, лепо мирише, а њу секу, не знају  њену вредност. А дрво, које цвета, живо дрво прелази с једног на друго место.
Прича коју сам пренео са скраћењима зове се код Талстоја „Како иде дрвеће" и  налази се у дечјој књизи.
Сергеј Михајлович је цветао као дивља трешња код нас у Москви, на Потилихи, на старом месту где су нвкада цветале вишње, где се некад трудили да сниме филм, где су снимили за филм бој Александра Невског и Немаца, где су снимали Н. Охлопков, Н. Черкагав и Д. Орлов.
Уметник је цветао као трешња, и тако је нарастао да су га видели у свету.
   Дрвеће расте  како  му се  хоће.

Дивља трешња испред Документационог центра Сазвежђа ЗАВЕТИНА,
Мишљеновац, 13. август 2016. Око једанаест пре подне


Сложено је управљање  на пословима уметности: не знаш шта сечеш, ни шта ће израсти из посађеног.
Ево сада ја поново оцењујем рад Ејзенштејна, а преудесити га не бих могао — он је отишао својим путем, урастао гранама у земљу, израстао у друге филмове, измењен. Живи у целој нашој замљи од Црног до Белог мсра, живи у Мексику, преко океана, живи у земљама каје су са нама у спору, живи у Јапану, и мењајући се цветаће вечно.
Оно што је створено неће увенути, живеће само за себе, изнова ће бити прегледано. У много наврата на различне начине ће се преосмислити, а неће се поновити. Израстао је Ејзенштејн преосмишљавајући историју, дивећи се непоновљивим цртежима мисли.
Кад је отишао из производње, Сергеј Ејзенштејн је листао књиге, васпитавао нараштај.
Цвета, и ништа му не можеш.
Био је невеликог раста, чврст високог чела, имао је танке обрве, био је неуморан.
Али срце се уморило.
Лежао је у ковчегу. Његове груди биле су пакривене златним покровом.
Лежао је у ковчегу.
Сви су говорили да им је „Жао".
          Нема безгрешне уметности, говорио је Чернишевски — сваки човеков  корак је спречавање пада.
Корачамо, корачамо напред. Има срећних људи, они дуго корачају  у свом дугом пролећу.
        Пчеле се окупљају око њихових цветава — лепе; пчеле које једна другу схватају, шареие пчеле, пресечене сенкама.
                   Њихово тело, ако баците брз поглед, налик је на разнобојни зрак апарата, који је прекинут заклопцем малтешког крста.
              Чуваћемо сећање о оном шта је већ постигнуто. Преношење сећања, учвршћивање учињеног, завахваљујући памћењу, одваја човека од других, на различан начин лепих, живих бића.
     Такве разговоре сам водио са Сергејом Михајловичем, у време када је он био, жиав, самоуверен и тужно-весео.
Један од записа о дивљај трешњи објавио сам веома давно у књизи „У потрази за оптимизмом".
Сергеј Михајлович ми је тада рекао:
— Хвала.
То је било 1932. године.
Много је ствари после тога урадио Ејзенштејн.
Дивља трешња расте од Црног до Белог мора, а не само у једном врту.

            Свако пролеће процветају шуме и  вртови  и вредне пчеле спојиће цветове својим брзим летом.
             = извор: Виктор Шкловски : СЕРГЕЈ ЕЈЗЕНШТЕЈН . - Замак културе: Врњачка Бања, 1975. Сепарат 13. - 366 стр. вел. формат илустр. -Крај књиге, стр.346-348.. Превод Славко Лебедински

ЛеЗ 0007465   


..
Виктор Шкловски : СЕРГЕЈ ЕЈЗЕНШТЕЈН




Виктор Шкловски : СЕРГЕЈ ЕЈЗЕНШТЕЈН . - Замак културе: Врњачка Бања, 1975.
Сепарат 13. - 366 стр. вел. формат илустр. - корице, 3. и 7 -  стране. Превод Славко Лебедински
Примерак је поклоњен после порођаја моје прве жене М. Лукић.
Ту књигу треба потражити у библиотекама. Запис на маргини треће странице 
 писан је мојом руком.

ЛеЗ 0007464   

..
Цигани с малимхармоникама

Низдол ме пут водио. Плавило око главе и надомак ми срца. Звекет ме трже. Оружје-старудија, множина шајкача украшених петловим крестама и панцир-кошуља првога краља.
Раније би мој саговорник: бродовље у реци, аждаје стоглаве од гвожђа на складишту; низ леђа ми зној цурио. Саговорник мицао уснама: сандуци од чамових дасака, иза ограде у дворишту рубље на конопцу заклања прозоре ониских кућа; ексери ми у ушима играли. Надаље мој саговорник упућивао погледе брдима и чинио неразумљиве покрете рукама и ногама. Да смо постали река. Да нам је бродовље тешко. Да стоглаве аждаје рђају. Да сандуци од чамових дасака свирале постају. Да рубље полеће на месец.
Низдол пут водио ме. Лелек хармоника трже ме. Широки каиши на раменима, густе плетенице, и множина црних очију. Цигани с малим хармоникама дођу на то место, а плавило око главе и надомак срца шири се.

        Милутин Петровић Дрзновено рождество, Просвета – Београд, 1969, 
Ед. Савремена поезија 1969, стр. 51, 37 стр.

ЛеЗ 0007229  
..

...

CIP - Katalogizacija u publikaciji
Narodna biblioteka Srbije, Beograd
895.6-32
MIŠIMA, Jukio
Mišima: izbor / (priredio Dragan Milenković). - Beograd: Apostrof',
1999. (Beograd: Žigraf). - 97 str.; 20 cm. - (Biblioteka Mala kutija;
knj.br. 17)
Tiraž 1000. - Str. 83-84: Ritual harakirija / Dragan Mllenković. -
Str. 87-93: Samurajska smrt Jukija Mišime / Dragan Milenković. -
Str. 95-97: Umesto pogovora / Micuhiro Kimura.
929:82 Mišima J.
a) Mišima. Jukio (1925-1970)
ISBN 86

ID=79230220

* *
SADRŽAJ

Jukio Mišima: Patriotizam  ..................................... 7
Jukio Mišima: Sunce i čelik  ................................ 45
Iz načela samuraja   ............... ............................. 75
Dragan Milenković: Ritual harakirija  ................ 79
Dragan Milenković: Samurajska smrt
Jukija Mišime.......................................................... 83
Micuhiro Kimura: Umesto pogovora   ................ 93

*********************

NAČELA SAMURAJA  


I              Nemam roditelje: nebo i zemlja su moji roditelji.
Nemam božanske moći: odanost je moja moć.
Nemam posed: poslušnost je moj posed.
IV            Nemam magijsku moć:  duševna snaga je moja
magija.
V             Nemam ni život: večnost je moj život i moja smrt.
VI           Nemam telo: snaga je moje telo.
VII          Nemam oči: moje oči su sev groma.
VIII        Nemam uši: moje uši su osećajnost.
IX           Nemam udove: moji udovi su spremnost.
X             Nemam planove: moji planovi su prilika.
XI           Nemam čudesa: moja čudesa su Zakon (Darma).
XII          Nemam zahteve: moji zahtevi su prilagođavanje.
Nemam prijatelje: moji prijatelji su moj duh.
Nemam neprijatelje: moji neprijatelji su nebudnost.
Nemam oklop: dobra volja i ispravnost su moj
oklop.
Nemam zamak: nepokolebljivi duh je moj zamak.
XVII       Nemam mač: san duha je moj mač.

Dragan Milenković  RITUAL HARAKIRIJA

Harakiri je jedna od japanskih reči, koje su, uz reč samuraj, gejša, i neke druge. postale, internacionalne. Bukvalno, ovaj pojam označava „rasecanje stomaka" (hara=stomak, kirn=seći), a upotrebvljava se da označi ritualno samoubistvo, koje su u srednjem veku u Japanu vršili pripadnici japanske ratničke klase samuraji.
Harakiri, koji se često označava i kao seppuku (seppuku je samo drugi način čitanja ideograma za ovaj pojam) je u početku uspostavljen kao kazna pripadnicima ratničke klase, kako se njihova čast ne bi povredila egzekucijom od strane dželata. Kasnije su samuraji počeli da vrše harakiri u znak protesta protiv neke odluke feudalca kome su bili podređeni, a kome oficijelno nisu smeli da se suprotstave. Samuraji su takođe običajavali da se ubiju na ovakav način i ako bi u boju bili toliko ugroženi da je postojala opasnost od zarobljavanja.
Vremenom je upostavljen veoma čvrst ritual za harakiri. Ritual se obavljao na tačno utvrđen način, na posebnim mestima. U početku je bilo pravilo da može da se vrši samo ukućama plemića koji daju odobrenje za to. Harakiri je u početku vršio pojedinac, ali su vremenom samuraji postali manje izdržljivi i nisu mogli da izvedu sve potrebne radnje (stomak je trebalo raseći tri puta unakrst, a posle se vrh mača zarivao u vrat). Zbog toga je uvedena institucija asistenta, koji je posle rasecanja stomaka odsecao glavu samuraju koji vrši samoubistvo. Simbolika harakirija leži u verovanju da je duh čoveka u njegovom stomaku i da se rasecanjem duh oslobada i spaja sa univerzumom.

        = ЛеЗ 0007220 


Нема коментара:

Постави коментар

Салаш СЕВЕРАЦА

Салаш СЕВЕРАЦА
Архив Сазвежђа ЗАВЕТИНА